Време опасног перформанса
Перформанс као уметничка идеја агресивно је улетео у политику. Ту опаку замисао свакако су политичарима сервирали маркетиншки стручњаци, специјални саветници и универзитетска елита
Чини се да је америчка књижевница Кетрин Ен Портер својим романом „Брод будала” још седамдесетих година прошлог века поручила да као друштво истински пловимо на броду будала. У том уверењу нас учвршћују и бројни догађаји с почетка овог века. Занимљиво је да се роман временски поклапа са устоличењем и експанзијом перформанса као уметничког правца у свету. Зашто ово истичемо? Ако мало боље сагледамо стваралачки поступак књижевнице, можемо запазити да је сиже романа управо организован по моделу перформанса. Случајност или намера, у овом тренутку остаје небитно. У брод „Вера” (име је симболично) ауторка је спаковала тачно 978 ликова (вероватно по броју ликова јединствен рекорд у светској литератури). Путници на броду су свет у малом: ту су Немци, Швајцарци, Шпанци, Кубанци, Мексиканци, Швеђани и неизбежни Американци. Као и у животу, њихов статус одређује (путничка) класа. Опет, као и у животу, у потпалубљу су најбројнији, сиротиња (876 душа), док је мањина у луксузним кабинама. Но ипак постоји један део палубе који ће неизбежно делити и сиромашни и богати, националисти и верски фанатици, учени људи и будале. Тек ту, као и у животу, перформанс почиње да ради. На том месту сударају се предрасуде, себичност, скудоумност, морална девијантност, а местимице и зрачак доброте и племенитости.
Загледана у апсурд
И социологија и историја књижевности нас уче да уметност и уметнички правци могу значајно утицати на друштво, али и на владајућу политику и идеологију. Романтизам је, рецимо, пропагирао борбу за независност потлачених и национализам; реализам је пропагирао социјалистичке и марксистичке идеје; футуризам, надреализам и дадаизам су, између осталог, критиковали буржоаску културу итд. Перформанс, који се зачиње у првим деценијама двадесетог века, можда највидљивије у Кабареу „Волтер” у Цириху ране 1916. године, својим антипредставама изриче осуду милитаризма, буржоаске културе и традиционалне уметности. То исто настављају бројни креатори перформанса седамдесетих година. Они откривају да је перформанс такав уметнички медиј који брише границе између уметности и живота и без задршке критикује назадне и репресивне политичке режиме (Тања Бругера с Кубе, а и наша Марина Абрамовић неким делом). Перформансом „Гледање у магарца” Марина Абрамовић је поставила питање како реаговати на данас свеприсутни апсурд и колике су границе човекове издржљивости. И њени перформанси, као и роман Кетрин Ен Портер, упозоравају да се сви налазимо на узбурканом мору на броду будала и да нисмо свесни какве све будале одлучују о нашој судбини. Често је у медијима цитирана наводна мисао Шарла де Гола која отприлике гласи: „Кад би људи знали какве будале одлучују о судбини света, грдно би се уплашили.” У том духу у својим романима кроз сатиру је говорио и амерички писац Курт Вонегат. По његовом мишљењу, свет воде неморални, неспособни и недостојни људи.
Ако се сада осврнемо на време садашње, запазићемо једну инвертну појаву: перформанс као уметничка идеја агресивно је улетео у политику. Ту опаку замисао свакако су политичарима сервирали маркетиншки стручњаци, специјални саветници и универзитетска елита. Перформанс као уметнички алат тако постаје омиљено средство политичког израза. Свакако, имала се у виду његова, за обично око, неприметнa моћ. Мисли се овде на директну и радикалну комуникацију с публиком. Свежина перформерског израза помогнута је нечим што је ново, невиђено, изненађујуће, креативно зачињено маштом а неретко и хумором. Перформанс се тако у политици развија у два правца: као перформанс идеја у наговештају или као војни, интервенционистички или чак радикално терористички чин.
Перформанс идеја био би најава Трампове инвазије на Панамски канал, присвајање Гренланда или расељавање Палестинаца и стварање туристичког раја на обали. Као у сваком перформансу, и ово би могло да буде праћено низом манифестационих чинова, као што су телевизијски преноси, државне свечаности, конференције за медије а можда чак и какав војни дефиле. Сложићемо се, овакав најављени перформанс морао би бити зачињен компонентом изнуђене храбрости, лудости или будалаштине. Сетих се овде мисли Меше Селимовића, који рече да је будала опасна само кад има моћ. Иначе може бити смешна.
Мање опасни перформанси биле би војне параде, студентски протести праћени шареном иконографијом транспарената, пиштаљкама, трубама или карикатуралним луткама политичара. Својеврсни перформанс била је и студентска вожња бициклима до Стразбура, трчање до Брисела, али и постављање стотина празних шатора испред Народне скупштине од стране државе.
„Спектакл” са дроновима
У скорашње време, међутим, сведоци смо извођења веома опасних и сулудих војних перформерских захвата. Палестинска инвазија на Израел уз помоћ тешких машина, квадова, дронова, параглајдера и, наравно, оружја свакако је имала обележје никад виђеног перформанса. Филмска индустрија би се радо латила посла да такав перформанс прикаже свету. Нажалост, он је био изненађујући и добро скривен. Одговор Израела на, опет никад виђено, рушење Газе био је нови перформанс са свим обележјима геноцида. И он је имао пратећу иконографију којом се приказивала друга страна медаље. Они који су пожелели да виде срушену Хирошиму, сада су то могли да виде у Гази. Уосталом, перформери у виду седме силе су то радили и на рушевинама.
Недавно смо имали прилике да видимо делове перформанса који су извеле Русија и Украјина. Замислите како је изгледало небо са више стотина опасних дронова који су упућени ка Москви па онда исто толико, с руске стране, ка Кијеву. Какав ли је то перформерски спектакл био! Неки су, ето, имали среће да виде то небо, али поједини последњи пут. Многи од њих све до тог тренутка очигледно нису схватили да плове на броду будала и да њиховим бродовима управљају сулуди капетани. Али шта се ту може, сваки је перформанс по својој унутрашњој логици временски ограничен. Десио се тог тренутка и више се не може поновити.
