У Шумадији, Западном и Јужном Поморављу многе куће, школе и цркве које су изграђене пре више десетина година и данас чврсто стоје на темељима буковичког камена. Овај грађевински материјал је због својих карактеристика надалеко цењен, а и данас се користи у грађевинарству. Експлоатише се на падинама планине Буковик, у селу Вујетинци недалеко од Чачка, чији мештани деценијама живе од клесарског заната. Многе цркве и виле саграђене су управо од овог материјала, а село и данас опстаје захваљујући ископу и обради овог минерала.

У прошлости само имућнији људи у овом крају су имали привилегију да граде од камена с планине Буковик. Осим камена, на цени су били и мајстори који су клесали камене блокове идеалних мера.

Степеник клесан из једног комада

На већини кућа степеништа нису изливена од бетона, већ је сваки степеник пажљиво исклесан из једног комада камена. Становништво овог дела Србије зна његове добре карактеристике и пре него што је овај грађевински материјал званично добио потврду квалитета.

– Камен је атестиран пре двадесетак година и доказано је постојан на температури од минус 40 до плус 80 степени Целзијуса. Такође је отпоран на хемијска једињења, базе и киселине. А најважнија особина је висока отпорност на соли што га чини идеалним за поплочавање пешачких зона које се у зимском периоду посипају сољу. Такав пример имамо у центру Чачка где је читава пешачка зона око Цркве Богородице Градачке поплочана овим каменом који се деценијама није променио. Овдашње становништво је и пре 100 и више година знало за његове квалитете, о чему најбоље сведоче куће из тог времена које су и данас стабилне и функционалне за живот – прича Предраг Галовић (75) из Вујетинаца, кога сви у овом крају знају по имену Мићо.

Каже да је у овом послу више од две деценије, захвалан родном месту и камену који је свима помогао да преживе тешка времена санкција и беспарице.

Овај данас искусни клесар је деведесетих година остао без посла бравара у једној фабрици. Из нужде се вратио у родно место, које данас броји мање од 300 душа, и почео да се бави каменорезачким занатом. Каже да му је требало готово 10 година да усаврши клесарско умеће.

– Некада је пола становника Вујетинаца радило у каменолому, што у експлоатацији, што као занатлије на обради и уградњи. Свако ко је хтео, имао је сигуран и добро плаћен посао. То је била главна делатност, од клесарског заната су се школовала деца, куповала имања, подизале породице и куће. Данас је ситуација нешто другачија, камен је и даље на цени, можда и скупљи него раније, али је село остало без људи, па овим послом нема ко да се бави – прича Мићо.

Разлог за то је, додаје, што су преимућство у грађевинарству преузели материјали из увоза.

– Неке врсте увозног камена су чак и јефтиније од буковичког, па је то додатни разлог да се он данас мање користи. Међутим, цркве и храмови се и даље зидају и облажу нашим каменом, јер су то грађевине које се граде да трају. За то постоји мноштво примера, а најупечатљивији и скоријег датума је манастир Тумане – сви конаци, шеталишта, ограде и подзиде урађени су буковичким каменом. Храмови и цркве од Крагујевца, преко Чачка, Горњег Милановца, па све до Ваљева и Осечине, рађени су или се раде овим каменом. Он је карактеристичан и по спектру природних, интензивних боја које му дају посебну вредност што инжењерима и архитектама даје неограничене могућности – каже саговорник, додајући да из увоза долазе такозвани пешчари, по структури и квалитету другачија врста грађевинског материјала.

Споменици на гробљу као доказ постојаности

У овом брдско-планинском селу домове од камена градили су они који су имали мушке потомке, да кућа служи и њиховим унуцима. Међутим, куће су се градиле и рушиле, али не и сеоска гробља, која данас понајбоље сведоче о постојаности камена с планине која се наслања на Борачки крш, на ободу Шумадије.

– Нема села ни града у овом делу Србије а да на гробљима не постоје споменици и оквири од исклесаног камена с планине Буковик. Они који нису уклоњени, стари су више од једног века. Тај камен само патинира, а не осипа се и не круни. Зато данас имамо толики број очуваних споменика крајпуташа, подигнутих Шумадинцима палим у балканским и Првом светском рату – прича Мићо Галовић.

У Вујетинцима и даље постоји неколико домаћинстава чија је основна делатност обрада камена. Чвршћа од стене је једино њихова одлука да клесарско умеће пренесу млађим нараштајима. Уверени да док је камена, биће и живота у Вујетинцима.

Стење које се листа

Главна карактеристика буковичког камена, поред чврстоће, јесте и та да се механичком обрадом може раздвојити на листове. Линије раздвајања клесари зову тавани или ласи. Само вештим замахом искусног клесара могу да се добију танке плоче, идеално равних површина без додатног глачања, што буковички камен издваја од осталих. Неписано је правило да што је плоча тања, то је и скупља. Буковички камен се данас грубо обрађује и машинским сечењем, а да би се исекао, користе се најквалитетније резне плоче од дијаманта, јединог минерала који је у природи чвршћи од овог камена. Међутим, јединствена текстура и природне боје и даље се постижу искључиво ручном обрадом.