Selo koje živi od kamena
Hramovi i crkve od Kragujevca, preko Čačka, Gornjeg Milanovca, pa sve do Valjeva i Osečine, rađeni su ili se rade ovim materijalom s planine Bukovik
U Šumadiji, Zapadnom i Južnom Pomoravlju mnoge kuće, škole i crkve koje su izgrađene pre više desetina godina i danas čvrsto stoje na temeljima bukovičkog kamena. Ovaj građevinski materijal je zbog svojih karakteristika nadaleko cenjen, a i danas se koristi u građevinarstvu. Eksploatiše se na padinama planine Bukovik, u selu Vujetinci nedaleko od Čačka, čiji meštani decenijama žive od klesarskog zanata. Mnoge crkve i vile sagrađene su upravo od ovog materijala, a selo i danas opstaje zahvaljujući iskopu i obradi ovog minerala.
U prošlosti samo imućniji ljudi u ovom kraju su imali privilegiju da grade od kamena s planine Bukovik. Osim kamena, na ceni su bili i majstori koji su klesali kamene blokove idealnih mera.
Stepenik klesan iz jednog komada
Na većini kuća stepeništa nisu izlivena od betona, već je svaki stepenik pažljivo isklesan iz jednog komada kamena. Stanovništvo ovog dela Srbije zna njegove dobre karakteristike i pre nego što je ovaj građevinski materijal zvanično dobio potvrdu kvaliteta.
– Kamen je atestiran pre dvadesetak godina i dokazano je postojan na temperaturi od minus 40 do plus 80 stepeni Celzijusa. Takođe je otporan na hemijska jedinjenja, baze i kiseline. A najvažnija osobina je visoka otpornost na soli što ga čini idealnim za popločavanje pešačkih zona koje se u zimskom periodu posipaju solju. Takav primer imamo u centru Čačka gde je čitava pešačka zona oko Crkve Bogorodice Gradačke popločana ovim kamenom koji se decenijama nije promenio. Ovdašnje stanovništvo je i pre 100 i više godina znalo za njegove kvalitete, o čemu najbolje svedoče kuće iz tog vremena koje su i danas stabilne i funkcionalne za život – priča Predrag Galović (75) iz Vujetinaca, koga svi u ovom kraju znaju po imenu Mićo.
Kaže da je u ovom poslu više od dve decenije, zahvalan rodnom mestu i kamenu koji je svima pomogao da prežive teška vremena sankcija i besparice.
Ovaj danas iskusni klesar je devedesetih godina ostao bez posla bravara u jednoj fabrici. Iz nužde se vratio u rodno mesto, koje danas broji manje od 300 duša, i počeo da se bavi kamenorezačkim zanatom. Kaže da mu je trebalo gotovo 10 godina da usavrši klesarsko umeće.
– Nekada je pola stanovnika Vujetinaca radilo u kamenolomu, što u eksploataciji, što kao zanatlije na obradi i ugradnji. Svako ko je hteo, imao je siguran i dobro plaćen posao. To je bila glavna delatnost, od klesarskog zanata su se školovala deca, kupovala imanja, podizale porodice i kuće. Danas je situacija nešto drugačija, kamen je i dalje na ceni, možda i skuplji nego ranije, ali je selo ostalo bez ljudi, pa ovim poslom nema ko da se bavi – priča Mićo.
Razlog za to je, dodaje, što su preimućstvo u građevinarstvu preuzeli materijali iz uvoza.
– Neke vrste uvoznog kamena su čak i jeftinije od bukovičkog, pa je to dodatni razlog da se on danas manje koristi. Međutim, crkve i hramovi se i dalje zidaju i oblažu našim kamenom, jer su to građevine koje se grade da traju. Za to postoji mnoštvo primera, a najupečatljiviji i skorijeg datuma je manastir Tumane – svi konaci, šetališta, ograde i podzide urađeni su bukovičkim kamenom. Hramovi i crkve od Kragujevca, preko Čačka, Gornjeg Milanovca, pa sve do Valjeva i Osečine, rađeni su ili se rade ovim kamenom. On je karakterističan i po spektru prirodnih, intenzivnih boja koje mu daju posebnu vrednost što inženjerima i arhitektama daje neograničene mogućnosti – kaže sagovornik, dodajući da iz uvoza dolaze takozvani peščari, po strukturi i kvalitetu drugačija vrsta građevinskog materijala.
Spomenici na groblju kao dokaz postojanosti
U ovom brdsko-planinskom selu domove od kamena gradili su oni koji su imali muške potomke, da kuća služi i njihovim unucima. Međutim, kuće su se gradile i rušile, ali ne i seoska groblja, koja danas ponajbolje svedoče o postojanosti kamena s planine koja se naslanja na Borački krš, na obodu Šumadije.
– Nema sela ni grada u ovom delu Srbije a da na grobljima ne postoje spomenici i okviri od isklesanog kamena s planine Bukovik. Oni koji nisu uklonjeni, stari su više od jednog veka. Taj kamen samo patinira, a ne osipa se i ne kruni. Zato danas imamo toliki broj očuvanih spomenika krajputaša, podignutih Šumadincima palim u balkanskim i Prvom svetskom ratu – priča Mićo Galović.
U Vujetincima i dalje postoji nekoliko domaćinstava čija je osnovna delatnost obrada kamena. Čvršća od stene je jedino njihova odluka da klesarsko umeće prenesu mlađim naraštajima. Uvereni da dok je kamena, biće i života u Vujetincima.
Stenje koje se lista
Glavna karakteristika bukovičkog kamena, pored čvrstoće, jeste i ta da se mehaničkom obradom može razdvojiti na listove. Linije razdvajanja klesari zovu tavani ili lasi. Samo veštim zamahom iskusnog klesara mogu da se dobiju tanke ploče, idealno ravnih površina bez dodatnog glačanja, što bukovički kamen izdvaja od ostalih. Nepisano je pravilo da što je ploča tanja, to je i skuplja. Bukovički kamen se danas grubo obrađuje i mašinskim sečenjem, a da bi se isekao, koriste se najkvalitetnije rezne ploče od dijamanta, jedinog minerala koji je u prirodi čvršći od ovog kamena. Međutim, jedinstvena tekstura i prirodne boje i dalje se postižu isključivo ručnom obradom.
