Идуће године сликарка Слободанка Ракић Шефер (72) обележиће пет деценија рада, а од 1. до 25. октобра у Галерији Дома Војске Србије припрема изложбу. Зато је ових дана сва ужурбана, у послу и – у знаку лаванде! Овај мирисни, љубичасти цвет изабрала је за тему новог циклуса.

На питање чему журба, далеко је октобар, одговара: „Ма само што није!”

И даље се држи свог става да је за припрему изложбе потребно издвојити две године.

– Радим слојевито, желим да свака моја слика има енергију поуке, поруке. Изложба носи назив „Кроз лаванде Тамњанице”, по чаробном крају иза Беле Паланке, који сам открила лане на сликарској колонији. Некада је то био најсиромашнији крај Србије, данас је најлепши и верујем да ће бити дестинација број један у нашој земљи. Радим сцене у пејзажима. Зато су на мојим сликама заборављена књига, полице, сто, петлови, маце, па и коњ, јагањци. Тога није било раније на мојим платнима, али изгледа да је сада на мојим сликама „проговорило” детињство проведено у Поцерини, која је слична пределима Тамњанице – каже сликарка, која увек с поносом подсети да је рођена у Мачви, у месту Дуваништу.

Ипак на питање да ли се уморила од сликарства одговара: „Боже сачувај!” Напротив.

Пчеле, молитвеници, принцезе

– Питам се зашто ми ове идеје Бог није дао када сам била млађа и виталнија, јер не могу да стојим за штафелајем по цео дан, као што сам могла раније. С лавандама још нисам стигла до мањих слика где бих можда могла и да седим и сликам. Не знам како други, али ја немам кризу у стварању – каже и подсећа нас на своје досадашње циклусе.

Први циклус чиниле су беле, орнаменталне слике, у другом на платну су биле пчеле. Трећи циклус је за тему имао молитвенике.

Овде прави дигресију у набрајању, каже како ни сам не зна где су све њене слике завршиле. Сећа се како јој је књижевник Мома Димић тражио за пекиншке писце баш платно с молитвеницима, па су се на једвите јаде снашли и од једне колекционарке откупили слику, која се сада налази у Пекингу.

Затим наставља с набрајањем: четврти циклус чине цитати. Објашњава како је пресликала неки детаљ с платна великана на своја. Нарочито је волела цртеже Марка Шагала. Затим су у петом циклусу доминирале столице, у наредном паунови, а у седмом „куварице” – то су оне, на кухињским крпама, извезене поруке домаћица, платна које су својеврсно етно-обележје с наших простора.

– У Бечу сам на једној изложби видела како је Енди Ворхол употребио српске „куварице”, пошто их је откупио на аукцији и направио диван циклус цртежа. Онда сам и сама добила инспирацију – признаје наша саговорница.

У следећем циклусу бацила се на сликање чокота и винограда, у деветом су јој платна красиле принцезе, које су многи тражили.

– И сад одједном дођоше на ред лаванде и верујем да ће и мој нови циклус слика бити добар – закључује својеврсну ретроспективу Слободанка.

Али открива и једну тајну: монографију о свом раду не планира да направи:

– Својевремено сам од једног нашег познатог сликара добила савет да никада не правим монографију, јер она заокружује рад уметника, прави некакав „споменик” и после тога неретко сликар може да не зна шта ће. И зато нећу никада правити монографију за свога живота, иако немам страха од новог циклуса, од нове изложбе. Напротив, јако волим контакте с публиком. Волим да све што радим буде и изложено. Мислим да то жели сваки сликар, само неки то не смеју да кажу па ћуте! Уживам док сликам. И сликам на корист и спасење свих људи, желим да будем корисна, да покажем колико је божја башта чудесна, величанствена, моћна, желим да сликарством људе мало одвојим од технике – прича у једном даху.

Ипак, онда се уозбиљи и каже како у последње време сликари имају велики проблем: једна по једна галерија се затвара.

– Све је девастирано. Имали смо Културни центар, па Галерију Графичког колектива, Павиљон „Цвијета Зузорић”, Галерију УЛУС-а, Музеј савремене уметности, Галерију „Коларац”, Дом омладине… Имамо тренутно само Галерију Дома Војске Србије. Неке моје колеге више не раде. Неки су отишли у пензију. Од малих пензија не могу да плате рачуне и скупе материјал. Изгубе се и купци кад се не излаже, а плаћа се изложбени простор у галеријама – набраја.

Слободанка Ракић Шефер наглашава да је некада, нарочито седамдесетих година прошлог века, било врло популарно бити сликар. Постојале су само београдска, загребачка и љубљанска Ликовна академија. Али београдска је била моћна.

– Прво, Србија је имала јаке сликаре, најбоље на свету. На београдску Ликовну академију долазили су студенти из Славоније, Босне, Македоније, Црне Горе. Ту су тада били Босанци: Сафет Зец, Мерсад Бербер, Исмет Мујезиновић, Салим Обралић, Кемал Рамујкић… Па ми, мачвански сликари: Милић од Мачве, Ненад Станковић, па Црногорци… А тек Македонци – присећа се наша саговорница.

Слободанка не крије да има огромну жељу да остави нешто иза себе. Није легат, каже. Само своја платна:

– У разним колекцијама налази се мојих 3.535 уредно забележених, што већих, што мањих слика. И могу ме волети или мрзети, али ова бројка је непобитна: у три свеске записани су називи слика, коме су продате, у којим галеријама – каже она.

Открива и свој „рецепт” како је као уметник успела да живи од сликарства:

– Увек сам имала позиве за самосталне изложбе, увек су људи долазили код мене… Давала сам слике и на отплату. Купци су долазили из некадашње целе Југославије, нарочито су Далматинци волели моје слике из првог, белог циклуса, јер их подсећају на море. И данас дођу, али њих заправо немам више, па купе нешто друго јер им се свиди.

Поетско сликарство

Своје сликарство описује као поетско, јер, како каже, на платнима казује све што је њој драгоцено.

– За то је потребно велико искуство, да се слика не претрпа, да се добро одмери… Ја сам уметник за сва времена и то кажем без лажне скромности, нити сам горда, ни сујетна. Извлачим оно што је драгоцено, гледам божју башту – открива сликарка.

Осим сликарством бавила се и писањем, направила је и бројне телевизијске емисије.

За своју виталност каже: „То је божји благослов – или га добијете или не.”

Много хода, шета, размишља… Поносна је на сина Дејана, који није кренуо њеним путем, још више на унука Теодора.

Групне изложбе су губитак времена

Без много дилеме, Слободанка Ракић Шефер одговара да зна шта би, да може, мењала у својој прошлости и богатој каријери:

– Одмах бих кренула на самосталне изложбе, не бих више себи приредила онолико патње и суза, губитак енергије и времена на колективне изложбе. Тамо сте зрнце, као зрно у тегли пасуља. Непрепознати. Колективне изложбе су безвредне. Идите тамо где вас људи позивају – савет је који сликарка упућује младим уметницима.

То су јој, као младој, саветовали и сликари Мића Поповић, Милић од Мачве и Оља Ивањицки –м да се неће прославити на колективним изложбама, јер тамо неће бити виђена.

– Моја порука младима је да се не окрећу на медиокритете и траже свој пут. Исти људи непрестано седе у управним одборима и уметничким саветима и одбијају талентоване. Зато млади треба да се усредсреде на самосталне изложбе – поручује.

Савет од Миће Поповића

–Мића Поповић ми је својевремено рекао да бележим своје замисли, да сваку слику илуструјем малим цртежом. Тако имам 35 свезака. С Мићом Поповићем сам се дружила 19 година – открива сликарка.

Слика, дар за лекаре

Сликарка је пре десетак година за четири деценије свог рада основала фондацију која награђује младе лекаре с Војномедицинске академије у којој је радио њен покојни супруг, анестезиолог др Стефан Шефер.

– Поклањам им слику, јер новца немам, а као лекари ће зарађивати више него ја. И када мене не буде било, а ни њих, на тој слици ће заувек писати да су били студенти или кадети генерације, слика ће се можда премештати путовати или враћати се у Америку или негде другде, а траг да су били најбољи ће остати.