Iduće godine slikarka Slobodanka Rakić Šefer (72) obeležiće pet decenija rada, a od 1. do 25. oktobra u Galeriji Doma Vojske Srbije priprema izložbu. Zato je ovih dana sva užurbana, u poslu i – u znaku lavande! Ovaj mirisni, ljubičasti cvet izabrala je za temu novog ciklusa.

Na pitanje čemu žurba, daleko je oktobar, odgovara: „Ma samo što nije!”

I dalje se drži svog stava da je za pripremu izložbe potrebno izdvojiti dve godine.

– Radim slojevito, želim da svaka moja slika ima energiju pouke, poruke. Izložba nosi naziv „Kroz lavande Tamnjanice”, po čarobnom kraju iza Bele Palanke, koji sam otkrila lane na slikarskoj koloniji. Nekada je to bio najsiromašniji kraj Srbije, danas je najlepši i verujem da će biti destinacija broj jedan u našoj zemlji. Radim scene u pejzažima. Zato su na mojim slikama zaboravljena knjiga, police, sto, petlovi, mace, pa i konj, jaganjci. Toga nije bilo ranije na mojim platnima, ali izgleda da je sada na mojim slikama „progovorilo” detinjstvo provedeno u Pocerini, koja je slična predelima Tamnjanice – kaže slikarka, koja uvek s ponosom podseti da je rođena u Mačvi, u mestu Duvaništu.

Ipak na pitanje da li se umorila od slikarstva odgovara: „Bože sačuvaj!” Naprotiv.

Pčele, molitvenici, princeze

– Pitam se zašto mi ove ideje Bog nije dao kada sam bila mlađa i vitalnija, jer ne mogu da stojim za štafelajem po ceo dan, kao što sam mogla ranije. S lavandama još nisam stigla do manjih slika gde bih možda mogla i da sedim i slikam. Ne znam kako drugi, ali ja nemam krizu u stvaranju – kaže i podseća nas na svoje dosadašnje cikluse.

Prvi ciklus činile su bele, ornamentalne slike, u drugom na platnu su bile pčele. Treći ciklus je za temu imao molitvenike.

Ovde pravi digresiju u nabrajanju, kaže kako ni sam ne zna gde su sve njene slike završile. Seća se kako joj je književnik Moma Dimić tražio za pekinške pisce baš platno s molitvenicima, pa su se na jedvite jade snašli i od jedne kolekcionarke otkupili sliku, koja se sada nalazi u Pekingu.

Zatim nastavlja s nabrajanjem: četvrti ciklus čine citati. Objašnjava kako je preslikala neki detalj s platna velikana na svoja. Naročito je volela crteže Marka Šagala. Zatim su u petom ciklusu dominirale stolice, u narednom paunovi, a u sedmom „kuvarice” – to su one, na kuhinjskim krpama, izvezene poruke domaćica, platna koje su svojevrsno etno-obeležje s naših prostora.

– U Beču sam na jednoj izložbi videla kako je Endi Vorhol upotrebio srpske „kuvarice”, pošto ih je otkupio na aukciji i napravio divan ciklus crteža. Onda sam i sama dobila inspiraciju – priznaje naša sagovornica.

U sledećem ciklusu bacila se na slikanje čokota i vinograda, u devetom su joj platna krasile princeze, koje su mnogi tražili.

– I sad odjednom dođoše na red lavande i verujem da će i moj novi ciklus slika biti dobar – zaključuje svojevrsnu retrospektivu Slobodanka.

Ali otkriva i jednu tajnu: monografiju o svom radu ne planira da napravi:

– Svojevremeno sam od jednog našeg poznatog slikara dobila savet da nikada ne pravim monografiju, jer ona zaokružuje rad umetnika, pravi nekakav „spomenik” i posle toga neretko slikar može da ne zna šta će. I zato neću nikada praviti monografiju za svoga života, iako nemam straha od novog ciklusa, od nove izložbe. Naprotiv, jako volim kontakte s publikom. Volim da sve što radim bude i izloženo. Mislim da to želi svaki slikar, samo neki to ne smeju da kažu pa ćute! Uživam dok slikam. I slikam na korist i spasenje svih ljudi, želim da budem korisna, da pokažem koliko je božja bašta čudesna, veličanstvena, moćna, želim da slikarstvom ljude malo odvojim od tehnike – priča u jednom dahu.

Ipak, onda se uozbilji i kaže kako u poslednje vreme slikari imaju veliki problem: jedna po jedna galerija se zatvara.

– Sve je devastirano. Imali smo Kulturni centar, pa Galeriju Grafičkog kolektiva, Paviljon „Cvijeta Zuzorić”, Galeriju ULUS-a, Muzej savremene umetnosti, Galeriju „Kolarac”, Dom omladine… Imamo trenutno samo Galeriju Doma Vojske Srbije. Neke moje kolege više ne rade. Neki su otišli u penziju. Od malih penzija ne mogu da plate račune i skupe materijal. Izgube se i kupci kad se ne izlaže, a plaća se izložbeni prostor u galerijama – nabraja.

Slobodanka Rakić Šefer naglašava da je nekada, naročito sedamdesetih godina prošlog veka, bilo vrlo popularno biti slikar. Postojale su samo beogradska, zagrebačka i ljubljanska Likovna akademija. Ali beogradska je bila moćna.

– Prvo, Srbija je imala jake slikare, najbolje na svetu. Na beogradsku Likovnu akademiju dolazili su studenti iz Slavonije, Bosne, Makedonije, Crne Gore. Tu su tada bili Bosanci: Safet Zec, Mersad Berber, Ismet Mujezinović, Salim Obralić, Kemal Ramujkić… Pa mi, mačvanski slikari: Milić od Mačve, Nenad Stanković, pa Crnogorci… A tek Makedonci – priseća se naša sagovornica.

Slobodanka ne krije da ima ogromnu želju da ostavi nešto iza sebe. Nije legat, kaže. Samo svoja platna:

– U raznim kolekcijama nalazi se mojih 3.535 uredno zabeleženih, što većih, što manjih slika. I mogu me voleti ili mrzeti, ali ova brojka je nepobitna: u tri sveske zapisani su nazivi slika, kome su prodate, u kojim galerijama – kaže ona.

Otkriva i svoj „recept” kako je kao umetnik uspela da živi od slikarstva:

– Uvek sam imala pozive za samostalne izložbe, uvek su ljudi dolazili kod mene… Davala sam slike i na otplatu. Kupci su dolazili iz nekadašnje cele Jugoslavije, naročito su Dalmatinci voleli moje slike iz prvog, belog ciklusa, jer ih podsećaju na more. I danas dođu, ali njih zapravo nemam više, pa kupe nešto drugo jer im se svidi.

Poetsko slikarstvo

Svoje slikarstvo opisuje kao poetsko, jer, kako kaže, na platnima kazuje sve što je njoj dragoceno.

– Za to je potrebno veliko iskustvo, da se slika ne pretrpa, da se dobro odmeri… Ja sam umetnik za sva vremena i to kažem bez lažne skromnosti, niti sam gorda, ni sujetna. Izvlačim ono što je dragoceno, gledam božju baštu – otkriva slikarka.

Osim slikarstvom bavila se i pisanjem, napravila je i brojne televizijske emisije.

Za svoju vitalnost kaže: „To je božji blagoslov – ili ga dobijete ili ne.”

Mnogo hoda, šeta, razmišlja… Ponosna je na sina Dejana, koji nije krenuo njenim putem, još više na unuka Teodora.

Grupne izložbe su gubitak vremena

Bez mnogo dileme, Slobodanka Rakić Šefer odgovara da zna šta bi, da može, menjala u svojoj prošlosti i bogatoj karijeri:

– Odmah bih krenula na samostalne izložbe, ne bih više sebi priredila onoliko patnje i suza, gubitak energije i vremena na kolektivne izložbe. Tamo ste zrnce, kao zrno u tegli pasulja. Neprepoznati. Kolektivne izložbe su bezvredne. Idite tamo gde vas ljudi pozivaju – savet je koji slikarka upućuje mladim umetnicima.

To su joj, kao mladoj, savetovali i slikari Mića Popović, Milić od Mačve i Olja Ivanjicki –m da se neće proslaviti na kolektivnim izložbama, jer tamo neće biti viđena.

– Moja poruka mladima je da se ne okreću na mediokritete i traže svoj put. Isti ljudi neprestano sede u upravnim odborima i umetničkim savetima i odbijaju talentovane. Zato mladi treba da se usredsrede na samostalne izložbe – poručuje.

Savet od Miće Popovića

–Mića Popović mi je svojevremeno rekao da beležim svoje zamisli, da svaku sliku ilustrujem malim crtežom. Tako imam 35 svezaka. S Mićom Popovićem sam se družila 19 godina – otkriva slikarka.

Slika, dar za lekare

Slikarka je pre desetak godina za četiri decenije svog rada osnovala fondaciju koja nagrađuje mlade lekare s Vojnomedicinske akademije u kojoj je radio njen pokojni suprug, anesteziolog dr Stefan Šefer.

– Poklanjam im sliku, jer novca nemam, a kao lekari će zarađivati više nego ja. I kada mene ne bude bilo, a ni njih, na toj slici će zauvek pisati da su bili studenti ili kadeti generacije, slika će se možda premeštati putovati ili vraćati se u Ameriku ili negde drugde, a trag da su bili najbolji će ostati.