Да ли би препознали косовски божур

Пролеће на моје раме слеће, ђурђевак зелени… Уз риме крећемо у баште, вртове, планинске пропланке да уживамо у биљном шаренилу. Кукурек завршава с цветањем, такође и јоргован, цветне латице отвара божур.

Богатство и диверзитет флоре најизраженији су у високопланинским регионима на пашњацима и ливадама, у клисурама и кањонима.

И пре него што пружите руку да уберете цвет, лист, ишчупате корен, застаните и добро размислите, могло би скупо да вас кошта. Брање и продавање биљака попут пољског кукурека, ртањске метвице или госпине папучице у Србији је кажњиво законом, а осим новчане казне, могуће је завршити и у затвору.

Понуда јесте богата, простор наше земље, који заузима 1,9 одсто територије Европе, настањује око 4.200 до 4.300 таксона у рангу врста, подврста и хибрида. Мајчина душица, кантарион, шарпланински каранфил, шафран, гороцвет, плава линцура... Ово су само су неке од ретких, лековитих, али и заштићених биљака које чине и значајан део богатства и разноврсности европске природне баштине.

Дивље биљне врсте које имају посебан значај с еколошког, екосистемског, биогеографског, научног, здравственог, економског и другог аспекта за Републику Србију проглашавају се за строго заштићене или заштићене дивље врсте биљака. Број строго заштићених дивљих врста је 641, док број заштићених износи 570.

– Заштита природе има три кључна циља и области деловања – очување и унапређење разноврсности биљног и животињског света, лепоте предела, односно пејзажа, и вредности објеката геонаслеђа – рекла је Александра Дошлић, биолог, директорка Завода за заштиту природе Србије (ЗЗПС), уз напомену да заштићена подручја чине 9,34 одсто површине Србије, а с покренутим студијама заштите износи 10,54 процента.

Поука Јосифа Панчића

Ову област регулише Закон о заштити природе и подзаконска акта, као и „Црвена књига флоре Србије” за крајње угрожене врсте биљака, као што је рамонда или росуља.

Законом је предвиђена и казна за физичка лица – од 5.000 до 150.000 динара или казна затвора до 30 дана, јер је реч о више прекршаја. За правна – до два милиона динара. Тако је то на папиру, али можда примена закона и почне, зарад општег добра или се „дозовемо памети”.

У незаштићеним подручјима, где заштићене врсте такође обитавају, још је горе. Прете исушивање, загађење, изградња саобраћајница, црпљење шљунка и песка, прекомерна испаша, претерана сеча стабала…

Предлог за очување природе, који је и данас актуелан, налазимо још у делу Јосифа Панчића (1814–1888): „Поред најбољих закона шумарских, поред најбрижнијих и највреднијих чувара шумских, неће бити могуће да се постигне оно чему имају да послуже закони и чувари док сам народ, свестрано познавајући своје истинске користи, с пуном свешћу о ономе што је себи и свом потомству дужан, не прихвати донете законе и одређене шумаре или, јасније, док сваки Србин живо не прионе да својим шумама буде најревноснији чувар и најжешћи осветник свакога ко шуми нанесе штету.”

Значи да бисмо чували природу, морамо да се едукујемо.

Тим поводом недавно је организована и изложба „Мирис природе – биљне врсте Србије” на којој су приказане заштићене ретке, ендемичне, реликтне и угрожене врсте у Галерији науке и технике Српске академије наука и уметности. Било је то, по речима директорке Завода Александре Дошлић, уједно и обележавање 77 година преданог рада завода.

Строго заштићене су неке врсте орхидеја, широј јавности познате рамонде – Наталијина и српска рамонда, божур дивљи, степски и косовски. Панчићева оморика, такође је строго заштићена врста, као и росуља – биљка месождерка. У Србији се може наћи на Старој планини и Власини. Јавља се на местима осиромашеним минералним материјама, па то надокнађује протеинском исхраном – хватањем инсеката. У народној медицини се користи готово хиљаду година, пре свега за ублажавање кашља.

Има врста које су заштићене, али могу да се користе у комерцијалне сврхе, под одређеним условима и по прибављеним дозволама Министарства животне средине. Рецимо, линцура може да се сакупља, као и ртањски чај, одређене врсте мајчине душице.

Панчићеве оморике све је мање у западној Србији, као и неких других реликтних врста.

Веза биљака и историје

Повезаност појединих биљака с нашом историјом сведочи и о везаности човека с ових простора за природу.

Природа са свим манифестацијама биљнога царства, раскошним бојама, дискретним или опојним мирисима, укусом, морфологијом латица или лишћа, обликом плодова, разноврсношћу дрвећа, била је и остала ризница инспирације људског стваралаштва.

Биљке као статичне, мирисне и најважније – јестиве; а шуме као депо енергије представљају благодети околине. Биље нити плаши нити прети. Привлачи разноликошћу, разнобојношћу, широком употребом…

На нама је да схватимо његову вредност за нас и да о њему бринемо.

Бор цара Душана

Поједине биљке су знамење нашег народа, један од њих био је бор цара Душана, који се налазио на десној обали реке Неродимке, у порти Цркве Светих арханђела, на гробљу у селу Горње Неродимље, у општини Урошевац, на КиМ. Знајући шта симболизује нашем народу, Албанци су га 1999. прво посекли па запалили. Стабло мунике високо 23 метра старо више векова било је добро очувано, витално и плодоносно под заштитом државе, споменик природе као изузетан представник балканског субендема. По предању засадио га је Душан Силни 1336. године.

Пурпурни цвет јунака

Косовски божур је законом заштићена биљна врста и може да се бере само у научне сврхе. Овај пурпурни цвет са знатно мање латица од оних нама познатих, баштенских, и с огромним жутим прашницима је аутохтона врста. Сваки помен овог цвета асоцира на Косовски бој и проливену крв косовских јунака, због чега је, како се верује, добио црвену боју, од те далеке 1389. године 28. јуна. Од тада је за Србе више од цвета. У свету је познато још 40 врста. Од тога тек пет имају станиште у Србији. На јужним обронцима Кучајских планина код Кривог Вира пронађено је једно од његових највећих дивљих станишта. Легенда каже да су божуре на Јужни Кучај донели косовски јунаци после боја. Биолози тврде супротно. Биљка је одувек на овим просторима, расте, цвета и размножава се у дивљини, у складној заједници с храстовом шумом.

Наталијина рамонда

Наталијина рамонда је још једно знамење које подсећа на фуриозни пробој наших див-јунака на Кајмакчалану где ова биљка расте као ендемска врста. За Дан примирја у Првом светском рату, на реверу се носи њен цвет – симбол државног празника и победе.

Биолози кажу да је биљка преживела ледено доба и данас насељава подручје централног Балкана. Налази се на списку ретких биљака Европе, а у Србији је заштићена врста, као природна реткост. Има је у северним деловима Грчке, у Северној Македонији, а једна од локација где цвет расте у Србији је Јелашничка клисура. Има је и у Ботаничкој башти „Јевремовац” у Београду, а најлепша је у пролеће, када цвета.

Има способност да „васкрсава” и када је потпуно осушена. Довољна је једна кап воде да оживи. Зато је зову и цвет феникс. Отуда и симболика за српски народ с обзиром на то да се и он, попут феникса, уздигао после великих губитака у Великом рату.

Шумске воћкарице

Посебан значај у оквиру шумских генетичких ресурса има присуство шумских воћкарица – вишегодишње, самоникле биљке које дају јестиве плодове.

У Србији у шумама расте 122 врсте воћака. Ту су дивља јабука, крушка, трешња, мукиња, јаребика, оскоруша и брекиња, орах, неке врсте бадема, лешника, кестена, малине, огрозда, црвене рибизле, јагода…