Da li bi prepoznali kosovski božur

Proleće na moje rame sleće, đurđevak zeleni… Uz rime krećemo u bašte, vrtove, planinske proplanke da uživamo u biljnom šarenilu. Kukurek završava s cvetanjem, takođe i jorgovan, cvetne latice otvara božur.

Bogatstvo i diverzitet flore najizraženiji su u visokoplaninskim regionima na pašnjacima i livadama, u klisurama i kanjonima.

I pre nego što pružite ruku da uberete cvet, list, iščupate koren, zastanite i dobro razmislite, moglo bi skupo da vas košta. Branje i prodavanje biljaka poput poljskog kukureka, rtanjske metvice ili gospine papučice u Srbiji je kažnjivo zakonom, a osim novčane kazne, moguće je završiti i u zatvoru.

Ponuda jeste bogata, prostor naše zemlje, koji zauzima 1,9 odsto teritorije Evrope, nastanjuje oko 4.200 do 4.300 taksona u rangu vrsta, podvrsta i hibrida. Majčina dušica, kantarion, šarplaninski karanfil, šafran, gorocvet, plava lincura... Ovo su samo su neke od retkih, lekovitih, ali i zaštićenih biljaka koje čine i značajan deo bogatstva i raznovrsnosti evropske prirodne baštine.

Divlje biljne vrste koje imaju poseban značaj s ekološkog, ekosistemskog, biogeografskog, naučnog, zdravstvenog, ekonomskog i drugog aspekta za Republiku Srbiju proglašavaju se za strogo zaštićene ili zaštićene divlje vrste biljaka. Broj strogo zaštićenih divljih vrsta je 641, dok broj zaštićenih iznosi 570.

– Zaštita prirode ima tri ključna cilja i oblasti delovanja – očuvanje i unapređenje raznovrsnosti biljnog i životinjskog sveta, lepote predela, odnosno pejzaža, i vrednosti objekata geonasleđa – rekla je Aleksandra Došlić, biolog, direktorka Zavoda za zaštitu prirode Srbije (ZZPS), uz napomenu da zaštićena područja čine 9,34 odsto površine Srbije, a s pokrenutim studijama zaštite iznosi 10,54 procenta.

Pouka Josifa Pančića

Ovu oblast reguliše Zakon o zaštiti prirode i podzakonska akta, kao i „Crvena knjiga flore Srbije” za krajnje ugrožene vrste biljaka, kao što je ramonda ili rosulja.

Zakonom je predviđena i kazna za fizička lica – od 5.000 do 150.000 dinara ili kazna zatvora do 30 dana, jer je reč o više prekršaja. Za pravna – do dva miliona dinara. Tako je to na papiru, ali možda primena zakona i počne, zarad opšteg dobra ili se „dozovemo pameti”.

U nezaštićenim područjima, gde zaštićene vrste takođe obitavaju, još je gore. Prete isušivanje, zagađenje, izgradnja saobraćajnica, crpljenje šljunka i peska, prekomerna ispaša, preterana seča stabala…

Predlog za očuvanje prirode, koji je i danas aktuelan, nalazimo još u delu Josifa Pančića (1814–1888): „Pored najboljih zakona šumarskih, pored najbrižnijih i najvrednijih čuvara šumskih, neće biti moguće da se postigne ono čemu imaju da posluže zakoni i čuvari dok sam narod, svestrano poznavajući svoje istinske koristi, s punom svešću o onome što je sebi i svom potomstvu dužan, ne prihvati donete zakone i određene šumare ili, jasnije, dok svaki Srbin živo ne prione da svojim šumama bude najrevnosniji čuvar i najžešći osvetnik svakoga ko šumi nanese štetu.”

Znači da bismo čuvali prirodu, moramo da se edukujemo.

Tim povodom nedavno je organizovana i izložba „Miris prirode – biljne vrste Srbije” na kojoj su prikazane zaštićene retke, endemične, reliktne i ugrožene vrste u Galeriji nauke i tehnike Srpske akademije nauka i umetnosti. Bilo je to, po rečima direktorke Zavoda Aleksandre Došlić, ujedno i obeležavanje 77 godina predanog rada zavoda.

Strogo zaštićene su neke vrste orhideja, široj javnosti poznate ramonde – Natalijina i srpska ramonda, božur divlji, stepski i kosovski. Pančićeva omorika, takođe je strogo zaštićena vrsta, kao i rosulja – biljka mesožderka. U Srbiji se može naći na Staroj planini i Vlasini. Javlja se na mestima osiromašenim mineralnim materijama, pa to nadoknađuje proteinskom ishranom – hvatanjem insekata. U narodnoj medicini se koristi gotovo hiljadu godina, pre svega za ublažavanje kašlja.

Ima vrsta koje su zaštićene, ali mogu da se koriste u komercijalne svrhe, pod određenim uslovima i po pribavljenim dozvolama Ministarstva životne sredine. Recimo, lincura može da se sakuplja, kao i rtanjski čaj, određene vrste majčine dušice.

Pančićeve omorike sve je manje u zapadnoj Srbiji, kao i nekih drugih reliktnih vrsta.

Veza biljaka i istorije

Povezanost pojedinih biljaka s našom istorijom svedoči i o vezanosti čoveka s ovih prostora za prirodu.

Priroda sa svim manifestacijama biljnoga carstva, raskošnim bojama, diskretnim ili opojnim mirisima, ukusom, morfologijom latica ili lišća, oblikom plodova, raznovrsnošću drveća, bila je i ostala riznica inspiracije ljudskog stvaralaštva.

Biljke kao statične, mirisne i najvažnije – jestive; a šume kao depo energije predstavljaju blagodeti okoline. Bilje niti plaši niti preti. Privlači raznolikošću, raznobojnošću, širokom upotrebom…

Na nama je da shvatimo njegovu vrednost za nas i da o njemu brinemo.

Bor cara Dušana

Pojedine biljke su znamenje našeg naroda, jedan od njih bio je bor cara Dušana, koji se nalazio na desnoj obali reke Nerodimke, u porti Crkve Svetih arhanđela, na groblju u selu Gornje Nerodimlje, u opštini Uroševac, na KiM. Znajući šta simbolizuje našem narodu, Albanci su ga 1999. prvo posekli pa zapalili. Stablo munike visoko 23 metra staro više vekova bilo je dobro očuvano, vitalno i plodonosno pod zaštitom države, spomenik prirode kao izuzetan predstavnik balkanskog subendema. Po predanju zasadio ga je Dušan Silni 1336. godine.

Purpurni cvet junaka

Kosovski božur je zakonom zaštićena biljna vrsta i može da se bere samo u naučne svrhe. Ovaj purpurni cvet sa znatno manje latica od onih nama poznatih, baštenskih, i s ogromnim žutim prašnicima je autohtona vrsta. Svaki pomen ovog cveta asocira na Kosovski boj i prolivenu krv kosovskih junaka, zbog čega je, kako se veruje, dobio crvenu boju, od te daleke 1389. godine 28. juna. Od tada je za Srbe više od cveta. U svetu je poznato još 40 vrsta. Od toga tek pet imaju stanište u Srbiji. Na južnim obroncima Kučajskih planina kod Krivog Vira pronađeno je jedno od njegovih najvećih divljih staništa. Legenda kaže da su božure na Južni Kučaj doneli kosovski junaci posle boja. Biolozi tvrde suprotno. Biljka je oduvek na ovim prostorima, raste, cveta i razmnožava se u divljini, u skladnoj zajednici s hrastovom šumom.

Natalijina ramonda

Natalijina ramonda je još jedno znamenje koje podseća na furiozni proboj naših div-junaka na Kajmakčalanu gde ova biljka raste kao endemska vrsta. Za Dan primirja u Prvom svetskom ratu, na reveru se nosi njen cvet – simbol državnog praznika i pobede.

Biolozi kažu da je biljka preživela ledeno doba i danas naseljava područje centralnog Balkana. Nalazi se na spisku retkih biljaka Evrope, a u Srbiji je zaštićena vrsta, kao prirodna retkost. Ima je u severnim delovima Grčke, u Severnoj Makedoniji, a jedna od lokacija gde cvet raste u Srbiji je Jelašnička klisura. Ima je i u Botaničkoj bašti „Jevremovac” u Beogradu, a najlepša je u proleće, kada cveta.

Ima sposobnost da „vaskrsava” i kada je potpuno osušena. Dovoljna je jedna kap vode da oživi. Zato je zovu i cvet feniks. Otuda i simbolika za srpski narod s obzirom na to da se i on, poput feniksa, uzdigao posle velikih gubitaka u Velikom ratu.

Šumske voćkarice

Poseban značaj u okviru šumskih genetičkih resursa ima prisustvo šumskih voćkarica – višegodišnje, samonikle biljke koje daju jestive plodove.

U Srbiji u šumama raste 122 vrste voćaka. Tu su divlja jabuka, kruška, trešnja, mukinja, jarebika, oskoruša i brekinja, orah, neke vrste badema, lešnika, kestena, maline, ogrozda, crvene ribizle, jagoda…