Најлепши град Кубе
Неке од најпознатијих плантажа шећера посађене су у овој регији. Колонијална архитектура кућа „барона” шећерне трске данас је на Унесковој листи светске културне баштине
На југу централног дела острва, надомак обале Карипског мора налази се Тринидад, вероватно најживописнији градић Кубе, који је архитектуром необично налик колонијалним градовима Мексика.
У место у које смо стигли време као да је стало. Јединствено је по велелепним кућама, хацијендама из времена „барона” шећерне трске и велепоседника из периода пре Кубанске револуције.
Како је настало острво шећера
Када су 1804. и 1805. на Хаитију, тада француској колонији, избиле побуне афричких робова на плантажама шећерне трске, и када су уништене фабрике за прераду шећера, уплашени европски господари побегли су с острва, које је до тада било водеће у производњи шећера, и уточиште пронашли на оближњој Куби. Владари Кубе, Шпанци, оберучке су их прихватили, у намери да им помогну да Куба од Хаитија преузме водећу улогу у производњи шећера. Тако је почетком 19. века, све до средине 20. века острво дувана постало острво шећера. Неке од најпознатијих плантажа посађене су у регији око Тринидада, чија је колонијална архитектура кућа „барона” шећерне трске данас део Унескове светске културне баштине.
Иако је на прелазу из 19. у 20. век Куба била један од највећих светских произвођача шећера, у Европи су све до Првог светског рата овом производњом доминирале Немачка и Русија. Када је избио рат, пољопривреда на Старом континенту је стала, те је Куба доспела у сам врх произвођача шећера пошто је цена с три цента за пола килограма порасла на двадесет два.
Период дебелих крава
Док је свет горео у првом великом рату, Куба је доживела процват. Чак су се науштрб узгајања шећерне трске друге културе, међу којима је на пример кафа, наменски гасиле. Овај период на Куби познат је као период дебелих крава. Ослањајући се само на узгој једне једине пољопривредне културе, Куба је направила велику грешку. Када се рат завршио и трговачки путеви се поново отворили, цена шећера је пала, а Куба је у производним магацинима имала више шећера него што је могла да прода. Убрзо је америчка берза доживела слом, банке су отишле у неповрат, а кубанска економија је пропала.
Овде смо се сместили у једну од приватних кућа у колонијалном стилу с великим унутрашњим двориштем и фонтаном, чији стил градње потиче из шпанске Андалузије и повезан је с вишевековном владавином Мавара на Иберијском полуострву. Разлику између андалуских кућа и колонијалних кућа Тринидада у креолском стилу чине веома велики спољни прозори, готово до пода, који су, исто као и у Андалузији, прекривени решеткама од кованог гвожђа. Још једну разлику чини палета карипских боја кубанских кућа, које су у Андалузији беле.
Прошетали смо старим, калдрмисаним улицама Тринидада, попели се на звоник локалне цркве и посматрали како у малом месту у унутрашњости земље мештани проводе дане чаврљајући испред кућа с комшијама и плешући уз ритмове салсе. Унутар једне велике, старе куће у центру старија господа и госпође, одевени у традиционалну одећу, плесали су у ритму салсе према раније утврђеној кореографији и вероватно се припремали за неку градску прославу. Једна госпођа је плешући приметила да их снимам и весело ми се осмехнула, уз поздрав.
Паузу за ручак направили смо на једној од фарми. Неки од нас, за ручак су наручили хутију, врсту глодара налик дабру или видри, која живи само на Куби и коју неки називају и кубанским пацовом. Месо ове животињице која је сваштојед подсећа на говедину.
На плажи од белог песка
Током боравка у живописном Тринидаду дан смо провели на великој плажи Анкон. До пешчаног жала на обали Карипског мора, само седам километара јужно од града, из Тринидада стиже се таксијем. На плажи од белог песка постоје барови и ресторани у којима може да се попије пиће и да се руча.
У обилазак плантажа на коњу
У центру Тринидада потражили смо фармере, кубанске кампесиносе – пољопривреднике који живе на селу, обрађују земљу и брину о домаћим животињама, с каубојским шеширима на главама, од којих смо изнајмили коње. У друштву власника коња које смо узјахали, спустили смо се низ калдрмисане улице Тринидада, веома брзо смо изашли из града, и затим смо лаганим касом кренули земљаним путевима поред фарми надомак џунгле. С погледом на Топес де Кољантес, читав дан јездили смо дуж плантажа шећерне трске и кафе и воћњака манга.
Крпене лутке у кућама-храмовима
Култ сантерије у последње три деценије на Куби је у приличном залету. Реч је о афро-кубанској религији, налик вудуу, где су афричка магија бивших робова из западне Африке и католичанство које је стигло са Шпанцима спојени, и кроз песму, плес, звук бубњева и спиритуалност примењују се у прегршт ритуала. Током ових обреда, најчешће се жртвују кокошке и петлови, али се божанствима, која називају оришама, приноси и храна, пиће, цвеће и пале се свеће.
Сантерија нема богомоље у класичном смислу, али су куће-храмови где се одржавају ритуали које предводе иницијати – свештеници и свештенице, препознатљиви по великим, крпеним луткама, одевеним у традиционалну одећу Кубе. Кубанци који желе да се преобрате и постану верници ове религије налик култу у обавези су да прођу иницијацију и да се годину дана одевају искључиво у белу боју, од главе до пете.
