Najlepši grad Kube
Neke od najpoznatijih plantaža šećera posađene su u ovoj regiji. Kolonijalna arhitektura kuća „barona” šećerne trske danas je na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine
Na jugu centralnog dela ostrva, nadomak obale Karipskog mora nalazi se Trinidad, verovatno najživopisniji gradić Kube, koji je arhitekturom neobično nalik kolonijalnim gradovima Meksika.
U mesto u koje smo stigli vreme kao da je stalo. Jedinstveno je po velelepnim kućama, hacijendama iz vremena „barona” šećerne trske i veleposednika iz perioda pre Kubanske revolucije.
Kako je nastalo ostrvo šećera
Kada su 1804. i 1805. na Haitiju, tada francuskoj koloniji, izbile pobune afričkih robova na plantažama šećerne trske, i kada su uništene fabrike za preradu šećera, uplašeni evropski gospodari pobegli su s ostrva, koje je do tada bilo vodeće u proizvodnji šećera, i utočište pronašli na obližnjoj Kubi. Vladari Kube, Španci, oberučke su ih prihvatili, u nameri da im pomognu da Kuba od Haitija preuzme vodeću ulogu u proizvodnji šećera. Tako je početkom 19. veka, sve do sredine 20. veka ostrvo duvana postalo ostrvo šećera. Neke od najpoznatijih plantaža posađene su u regiji oko Trinidada, čija je kolonijalna arhitektura kuća „barona” šećerne trske danas deo Uneskove svetske kulturne baštine.
Iako je na prelazu iz 19. u 20. vek Kuba bila jedan od najvećih svetskih proizvođača šećera, u Evropi su sve do Prvog svetskog rata ovom proizvodnjom dominirale Nemačka i Rusija. Kada je izbio rat, poljoprivreda na Starom kontinentu je stala, te je Kuba dospela u sam vrh proizvođača šećera pošto je cena s tri centa za pola kilograma porasla na dvadeset dva.
Period debelih krava
Dok je svet goreo u prvom velikom ratu, Kuba je doživela procvat. Čak su se nauštrb uzgajanja šećerne trske druge kulture, među kojima je na primer kafa, namenski gasile. Ovaj period na Kubi poznat je kao period debelih krava. Oslanjajući se samo na uzgoj jedne jedine poljoprivredne kulture, Kuba je napravila veliku grešku. Kada se rat završio i trgovački putevi se ponovo otvorili, cena šećera je pala, a Kuba je u proizvodnim magacinima imala više šećera nego što je mogla da proda. Ubrzo je američka berza doživela slom, banke su otišle u nepovrat, a kubanska ekonomija je propala.
Ovde smo se smestili u jednu od privatnih kuća u kolonijalnom stilu s velikim unutrašnjim dvorištem i fontanom, čiji stil gradnje potiče iz španske Andaluzije i povezan je s viševekovnom vladavinom Mavara na Iberijskom poluostrvu. Razliku između andaluskih kuća i kolonijalnih kuća Trinidada u kreolskom stilu čine veoma veliki spoljni prozori, gotovo do poda, koji su, isto kao i u Andaluziji, prekriveni rešetkama od kovanog gvožđa. Još jednu razliku čini paleta karipskih boja kubanskih kuća, koje su u Andaluziji bele.
Prošetali smo starim, kaldrmisanim ulicama Trinidada, popeli se na zvonik lokalne crkve i posmatrali kako u malom mestu u unutrašnjosti zemlje meštani provode dane čavrljajući ispred kuća s komšijama i plešući uz ritmove salse. Unutar jedne velike, stare kuće u centru starija gospoda i gospođe, odeveni u tradicionalnu odeću, plesali su u ritmu salse prema ranije utvrđenoj koreografiji i verovatno se pripremali za neku gradsku proslavu. Jedna gospođa je plešući primetila da ih snimam i veselo mi se osmehnula, uz pozdrav.
Pauzu za ručak napravili smo na jednoj od farmi. Neki od nas, za ručak su naručili hutiju, vrstu glodara nalik dabru ili vidri, koja živi samo na Kubi i koju neki nazivaju i kubanskim pacovom. Meso ove životinjice koja je svaštojed podseća na govedinu.
Na plaži od belog peska
Tokom boravka u živopisnom Trinidadu dan smo proveli na velikoj plaži Ankon. Do peščanog žala na obali Karipskog mora, samo sedam kilometara južno od grada, iz Trinidada stiže se taksijem. Na plaži od belog peska postoje barovi i restorani u kojima može da se popije piće i da se ruča.
U obilazak plantaža na konju
U centru Trinidada potražili smo farmere, kubanske kampesinose – poljoprivrednike koji žive na selu, obrađuju zemlju i brinu o domaćim životinjama, s kaubojskim šeširima na glavama, od kojih smo iznajmili konje. U društvu vlasnika konja koje smo uzjahali, spustili smo se niz kaldrmisane ulice Trinidada, veoma brzo smo izašli iz grada, i zatim smo laganim kasom krenuli zemljanim putevima pored farmi nadomak džungle. S pogledom na Topes de Koljantes, čitav dan jezdili smo duž plantaža šećerne trske i kafe i voćnjaka manga.
Krpene lutke u kućama-hramovima
Kult santerije u poslednje tri decenije na Kubi je u priličnom zaletu. Reč je o afro-kubanskoj religiji, nalik vuduu, gde su afrička magija bivših robova iz zapadne Afrike i katoličanstvo koje je stiglo sa Špancima spojeni, i kroz pesmu, ples, zvuk bubnjeva i spiritualnost primenjuju se u pregršt rituala. Tokom ovih obreda, najčešće se žrtvuju kokoške i petlovi, ali se božanstvima, koja nazivaju orišama, prinosi i hrana, piće, cveće i pale se sveće.
Santerija nema bogomolje u klasičnom smislu, ali su kuće-hramovi gde se održavaju rituali koje predvode inicijati – sveštenici i sveštenice, prepoznatljivi po velikim, krpenim lutkama, odevenim u tradicionalnu odeću Kube. Kubanci koji žele da se preobrate i postanu vernici ove religije nalik kultu u obavezi su da prođu inicijaciju i da se godinu dana odevaju isključivo u belu boju, od glave do pete.
