„Востани Сербије” настала у Трсту
Доситеј Обрадовић је спевао своју најчувенију песму као синтезу стремљења свесрпске борбе за слободу, подсетила је Мила Михајловић у недавном циклусу предавања о културно-историјским везама Србије и Италије
„Трст је био град на раскршћу светова и лука у цвату. Туда су пролазили и на краће или дуже време се задржавали многи српски духовници, филозофи и просветитељи, наилазећи на гостопримство богатих српских тршћанских породица. У том граду боравили су и радили и Доситеј Обрадовић, Павле Соларић, Атанасије Стојковић, Јоаким Вујић, Вук Стефановић Караџић, Петар Петровић Његош, Људевит Вуличевић, Никола Ђурковић, Вићентије Ракић, Вићентије Љуштина, Сима Милутиновић, Томo Милиновић и многи други. Сви они су у Трст долазили да предахну, да сакупе средства, али и нове идеје и нова знања која су се тако, из модерне Европе, преко Трста претакале у Србију.”
На све ово је подсетила др Мила Михајловић, историчар, комуниколог, уметник и новинар у предавању „Прича о тршћанским Србимаˮ, одржаном недавно у новосадском Културном центру Војводине „Милош Црњанскиˮ. Циклус предавања носио је назив „Културно-историјске везе Србије и Италијеˮ.
Од занимљивих и мало познатих историјских чињеница поменуто је да је Доситеј два пута кратко боравио у Трсту, 1771. и 1779. године, да би се 1802. на три године настанио у граду с наканом да ту оснује штампарију. За Трст су везана његова најзначајнија дела, али и сарадња с другим великаном српског просветитељства, Павлом Соларићем који ће убрзо постати Доситејев највернији следбеник и сарадник. Заједно су припремали књигу „Мезимац” која је, како тврди Мила Михајловић, требало да буде круна Доситејевог рада и његова „лабудова песма” као одраз духовне и интелектуалне зрелости.
Угледаће свет тек седам година после Доситејеве смрти (1818) у редакцији Павла Соларића.
Око Доситеја се у Трсту створио и песнички круг.
У служби српских устаника и Карађорђа
Шест месеци по његовом последњем доласку у Трст избиће Први српски устанак.
„Он ће се од почетка ставити у службу српских устаника. Уз њега су били тршћански Срби који су у Карађорђу и устаницима видели коначну реализацију вишевековног сна о слободној Србији. Трст је био језгро српских родољубивих снага изван матице, стециште и упориште српске интелигенције. И само у њему, у таквој атмосфери, Доситеј је могао да спева своју најчувенију и најлепшу песму ’Востани Сербије’, синтезу, онда и данас, стремљења свесрпске борбе за слободу”, сматра ауторка.
Она подсећа и да је помоћ српском устанку и Карађорђу, осим верског и културног, приказао и етничку, дубоку идентификацију и повезаност тршћанских Срба с матицом. А при томе, нико од њих није био родом из Србије.
Ипак, ваља се вратити на почетак повести Срба у Трсту у прву деценију 18. века.
„Статистике кажу да их је 1762. године у Трсту било тридесетак, а да број стабилно настањених српских породица у граду никада није био већи од стотинак. Но, то им није сметало да од Трста начине најзначајнију луку Аустријског царства и уђу у сам пословни, политички и културни врх царевине и целог тадашњег света. Визионари модерног пословања, тршћански Срби су увек били корак испред свих осталих, па и у науци, у култури, у политици. Били су велики родољуби. Себе су сматрали Србима и поносили су се својим пореклом. Трст је био језгро српских родољубивих снага изван матице, стециште и упориште српске интелигенције. Баш у Трсту, Доситеј је спевао своју најчувенију и најлепшу песму ’Востани Сербије’, синтезу, онда и данас, стремљења свесрпске борбе за слободу”, наводи Мила Михајловић и додаје како је материјална добит за тршћанске Србе била у тесној вези са задовољењем духовних потреба, а центар свега била је њихова црква.
Мецене уметности
Богати, просвећени и самосвесни, били су познати као мецене уметности и Трст је био центар српског просветитељства. У сваком моменту они су јасно изражавали своју пуну грађанску свест, осећајући се поносом као део целине народа који је до средине 19. века још увек био лишен своје државе и своје престонице.
Поред Беча, Будима и Сремских Карловаца, ту улогу су неко време на себе преузели тршћански Срби и у томе је и њихова највећа историјска заслуга. Ширили су културу свуда по свету, где год да би се нашли, о чему сведоче несумњиви материјални и писани споменици.
„Ипак, у историјском моменту великих потреса почетком прошлог века, малена српска етничка група у Трсту се асимиловала и нестала.
Димензије и домашаји доприноса тршћанских Срба у стварању и развоју српске националне свести и културе, баш као и њихове улоге у креирању европске и светске културе, вероватно никада неће моћи у потпуности да се сагледају”, закључила је Мила Михајловић.
Успон у малом аустријском граду
Срби су почели да стижу у малени аустријски град Трст првих година 18. века. У првим деценијама формирања луке која ће убрзо постати највећа у царству, град је имао око 20.000 становника, од којих је Срба било тридесетак.
„Током година, српска заједница у Трсту ће се увећавати, али никада није прерасла више од стотинак стално насељених породица. Упркос томе, Срби су били најјача и најчвршћа етничка заједница, она која ће у Трсту изградити путеве, подићи палате и урбанизовати градски центар. Они ће Трсту и царевини подарити најзначајније поморце, пионире модерног светског пословања, чувене лекаре, али и оце италијанске медицине, модерне италијанске државе, поморског осигурања, банкаре, моћне трговце, задужбинаре, научнике, астрономе светског гласа, филозофе, новинаре, писце и уметнике, војсковође и револуционаре, али и просвећене владарке које ће имати значајан утицај у европској дипломатији”, забележила је Мила Михајловић.
