Круг као симбол вечности
Прстен краси руку, али је од давнина био и одраз економске моћи
Прстење је накит који краси готово сваку женску руку. Међутим, оно није служило само као украс. Прстење је било одраз економске моћи. Златно прстење, посебно оно украшено брилијантима и драгим камењем носиле су само имућније жене. Било је и одраз друштвеног статуса. Бурму су носиле само удате. Оно што је посебно занимљиво јесте улога прстења у народним веровањима и обичајима, а Јелена Тешић Вулетић, музејски саветник Етнографског музеја, наводи и да је овај комад накита у нашој народној традицији био познат и као „обележје”, односно потврда договора или идентитета.
„Mагијска снага прстена пре свега проистиче из митолошке суштине облика, а то је круг”, наводи наша саговорница, додајући да је прстен – један је од најсадржајнијих симбола.
Заштита од злих духова
Најпознатији је, објашњава, као симбол вечности, свеукупности. Кружно кретање је попут времена, савршено и непроменљиво, нема одступања, нема почетка, а ни краја.
„Сваки кружни облик је потенцијални магични симбол, било да се јавља у виду орнамента или је представљен предметима одговарајућег облика”, појаснила је музејска саветница, истичући да у српским народним веровањима круг има заштитну моћ од злих духова, али и улогу у љубавним чинима. Тако је некада невеста кроз прстен гледала младожењу када са сватовима долази по њу, како би јој био веран у браку.
Према народном веровању, прстен је могао да помогне и да се обезбеди доминација над будућим брачним другом. Зато је за време самог обреда венчања она настојала да окрене прстен на његовој руци верујући да ће га тако „окретати” по сопственом нахођењу.
Значај круга познат је и у љубавним чинима, па су тако саме девојке гатале какав ће он бити. Тако би уочи младог петка узеле нечији венчани прстен и свој залогај, први и последњи, па то намениле свом суђенику и ставиле себи под главу, верујући да ће им он те ноћи у сан доћи.
„Одређеном прстењу приписивана су и лековита својства”, прича Јелена Тешић Вулетић и појашњава да је пре свега то прстење познато под називима канташ и јилдиз таш.
Канташи су прстење чију главу чини сребрни рам у којем се обично налази црни или зелени камен с црвеним тачкицама. Носили су га и мушкарци и жене, с тим што је женско прстење било украшено привесцима, а невесте су га стављале кад пођу на венчање и касније у свечаним приликама. Интересантно је, даље наводи наша саговорница, и због тога што се веровало да ово прстење зауставља крварење када се прислони на чело или место које крвари, на шта указује и сам назив који потиче од речи кан – крв и таш – камен.
Јилдиз таш прстење у сребрном раму има наранџаст камен са светлуцавим тачкицама. Отуда му и име јилдиз – звезда и таш – камен. Веровало са да и јилдиз таш прстење такође зауставља крварење. Обе врсте прстења израђиване су и ношене током 19. века. Слична „лековита” својства приписивана су и другом прстењу, зависно од камена који је стављен као украс.
Само синови злата вредни
Ипак, највећи значај придаје се венчаном прстењу. На то, како каже Јелена Тешић Вулетић, указује и чињеница да се прстеновањем означавају припреме за прелаз у брак и да се једна свечаност пре венчања назива „прстен”. Бурмом се венчава, и након тога супружници је носе целог живота. Када венчање прође, на супружницима је обављање свете дужности. Са што више деце „златна” је и блажена старост. Међутим, да се у многим нашим крајевима женска деца „не рачунају ни у што” и да су само мушка деца „злата вредна”, потврђује и обичај да свака мајка колико има мушке деце, толико прстију „заручи” прстењем.
