Krug kao simbol večnosti
Prsten krasi ruku, ali je od davnina bio i odraz ekonomske moći
Prstenje je nakit koji krasi gotovo svaku žensku ruku. Međutim, ono nije služilo samo kao ukras. Prstenje je bilo odraz ekonomske moći. Zlatno prstenje, posebno ono ukrašeno brilijantima i dragim kamenjem nosile su samo imućnije žene. Bilo je i odraz društvenog statusa. Burmu su nosile samo udate. Ono što je posebno zanimljivo jeste uloga prstenja u narodnim verovanjima i običajima, a Jelena Tešić Vuletić, muzejski savetnik Etnografskog muzeja, navodi i da je ovaj komad nakita u našoj narodnoj tradiciji bio poznat i kao „obeležje”, odnosno potvrda dogovora ili identiteta.
„Magijska snaga prstena pre svega proističe iz mitološke suštine oblika, a to je krug”, navodi naša sagovornica, dodajući da je prsten – jedan je od najsadržajnijih simbola.
Zaštita od zlih duhova
Najpoznatiji je, objašnjava, kao simbol večnosti, sveukupnosti. Kružno kretanje je poput vremena, savršeno i nepromenljivo, nema odstupanja, nema početka, a ni kraja.
„Svaki kružni oblik je potencijalni magični simbol, bilo da se javlja u vidu ornamenta ili je predstavljen predmetima odgovarajućeg oblika”, pojasnila je muzejska savetnica, ističući da u srpskim narodnim verovanjima krug ima zaštitnu moć od zlih duhova, ali i ulogu u ljubavnim činima. Tako je nekada nevesta kroz prsten gledala mladoženju kada sa svatovima dolazi po nju, kako bi joj bio veran u braku.
Prema narodnom verovanju, prsten je mogao da pomogne i da se obezbedi dominacija nad budućim bračnim drugom. Zato je za vreme samog obreda venčanja ona nastojala da okrene prsten na njegovoj ruci verujući da će ga tako „okretati” po sopstvenom nahođenju.
Značaj kruga poznat je i u ljubavnim činima, pa su tako same devojke gatale kakav će on biti. Tako bi uoči mladog petka uzele nečiji venčani prsten i svoj zalogaj, prvi i poslednji, pa to namenile svom suđeniku i stavile sebi pod glavu, verujući da će im on te noći u san doći.
„Određenom prstenju pripisivana su i lekovita svojstva”, priča Jelena Tešić Vuletić i pojašnjava da je pre svega to prstenje poznato pod nazivima kantaš i jildiz taš.
Kantaši su prstenje čiju glavu čini srebrni ram u kojem se obično nalazi crni ili zeleni kamen s crvenim tačkicama. Nosili su ga i muškarci i žene, s tim što je žensko prstenje bilo ukrašeno privescima, a neveste su ga stavljale kad pođu na venčanje i kasnije u svečanim prilikama. Interesantno je, dalje navodi naša sagovornica, i zbog toga što se verovalo da ovo prstenje zaustavlja krvarenje kada se prisloni na čelo ili mesto koje krvari, na šta ukazuje i sam naziv koji potiče od reči kan – krv i taš – kamen.
Jildiz taš prstenje u srebrnom ramu ima narandžast kamen sa svetlucavim tačkicama. Otuda mu i ime jildiz – zvezda i taš – kamen. Verovalo sa da i jildiz taš prstenje takođe zaustavlja krvarenje. Obe vrste prstenja izrađivane su i nošene tokom 19. veka. Slična „lekovita” svojstva pripisivana su i drugom prstenju, zavisno od kamena koji je stavljen kao ukras.
Samo sinovi zlata vredni
Ipak, najveći značaj pridaje se venčanom prstenju. Na to, kako kaže Jelena Tešić Vuletić, ukazuje i činjenica da se prstenovanjem označavaju pripreme za prelaz u brak i da se jedna svečanost pre venčanja naziva „prsten”. Burmom se venčava, i nakon toga supružnici je nose celog života. Kada venčanje prođe, na supružnicima je obavljanje svete dužnosti. Sa što više dece „zlatna” je i blažena starost. Međutim, da se u mnogim našim krajevima ženska deca „ne računaju ni u što” i da su samo muška deca „zlata vredna”, potvrđuje i običaj da svaka majka koliko ima muške dece, toliko prstiju „zaruči” prstenjem.
