Међу црним хришћанима

С малом групицом авантуриста у Етиопију сам пошао првенствено да сазнам више о њиховој вери, јер ова афричка земља је друга на свету примила хришћанство, 333. године. Али, овде смо видели и аутентичну Африку, земљу која је, осим кратког периода под Италијом од 1936. до 1941. године, остала изворна и јединствена.

Етиопија почива на основама моћне државе Аксум, која је на врхунцу била пре око 3.000 година, а обухватала је целу источну Африку и добар део данашњег Јемена и Арабије.

Иако су прихватили хришћанство, као и Јермени и Копти, аутокефалност црква је добила тек 1959. године. До тада патријарх Копт био је постављан из Египта. Садашњи патријарх је пети у низу од домаћих свештеника.

Два етиопска народа, Амхарци, којих има 37 милиона, и Тигрејци (око 10 милиона) су хришћани православци и чине 44 процента становништва. Овде има и белаца семитског порекла, јер је Етиопија, као друга на свету, примила ислам још за Мухамедовог живота.

Црква Заветног ковчега

У Аксуму је Црква Заветног ковчега, где се чувају две плоче са 10 Божјих заповести. Литургија почиње ударцима у бубањ. Моје две сапутнице, Наталија из Сомбора и Гордана из Београда здушно су пратиле све процесије око цркава, без обзира на то када су одржаване. Присуствовали смо и крштењу двоје деце.

Овде је и црква коју је подигао цар Хајле Селасије. Занимљива је прича о томе како је Селасије посетио Јамајку, као први страни државник пошто је та земља стекла независност. Он се тада звао и Рас Тафари (милосрдни поглавар), а на Јамајци је владала велика суша. И баш током његове посете пала је велика киша, а Јамајчани су то доживели као чудо и тако је настао покрет растафаријанци, чији је следбеник био и музичар Боб Марли. Везе ове две земље трају и данас.

Лалибела је други свети град, назван по надимку краља, а што значи „онај који једе мед”. Он је боравио у Јерусалиму 13 година, а по повратку изградио је 11 цркава за 23 године. Све су исклесане одозго надоле, у камену, вулканском туфу и изгледају невероватно за нашу представу цркве. Оне су и прво културно наслеђе Африке на Унесковој листи светске баштине од 1978. године.

Кад је Саладин освојио Јерусалим, Лалибела је смислио да направи Нови Јерусалим. Тако је шест цркава које је изградио посвећено земаљском животу, а четири небеском, а ту је и посебна црква посвећена Светом Ђорђу.

У ове светиње се улази бос, подови су застрти теписима, за које је сумњиво да ли их икад лишавају прашине. На изласку на другој страни дочекује нас човек који непогрешиво зна чија је која обућа. Да би се дошло до раја ваља прећи у мрклом мраку кроз низак тунел, дуг 38 метара, без икаквог светла. Левом руком се држите плафона, а десном ивице тунела.

Слике из Старог завета

Четири стуба у цркви представљају четири јеванђеља. Ако стубова има 72, онда они симболизују Јеванђеље по Луки и 72 ученика. На зидове цркава налепљене су осликане памучне тканине са сценама из Старог и Новог завета (Ева бере јабуку, Каменовање Св. Стефана, Св. Михаило и Св. Рафаел). Ту су и призори три мудраца с Истока, а један од њих је био управо из Етиопије – Свети Балтазар. Црква Светог Ђорђа симболично представља Нојев ковчег.

Главни град Адис Абеба с три милиона становника је на 2.300 метара надморске висине. Примећујемо да је раскопан на све стране, с доста булевара и високих зграда. Оставља утисак прилично хаотичног града. У новом дивном великом парку посету је требало заказати неколико дана унапред. У националном ресторану приређен нам је спектакуларан, скуп програм изванредне кореографије и музике, који би био сензација и да је приказан у Паризу или Њујорку.

Кафа је буна

У целом свету омиљени црни напитак назива се кафом, осим у њеној постојбини. У Етиопији је то буна (са нагласком на у). Зато на сваком кораку нуде кафу, тј. буну. Реч је о зрну арабика и увек је ту насмејана жена, која на лицу места пере, пржи, туца кафу у авану и одмах је кува.

Сипа се у мале шољице и обавезно малчице и проспе да се види да се не шкртари. Али поред ложионика на којем се кува кафа, обавезно је ту и мањи ложионик с кога се дими „insensa”. Немамо праву нашу реч, ја сам то назвао „миришљавац”. Чине га тамјан, мирта, десетине коре разног дрвећа, корења… Особен, леп, деликатан мирис при сагоревању се шири рукама и симболично означава дељење среће с присутнима. Обичај се допада туристима.

Укусна храна

Главни састојак обеда је инџера, облика палачинке, направљена од тефа, житарице свету мало познате. Пријатног је, благо киселкастог укуса и обично се њом захвата друга храна, а једе се прстима. Храна је укусна, с много поврћа и врло мало меса, једва тридесетак грама по оброку. Једе се сува, ситно сецкана говедина, риба, јаја, често с љутим зеленим папричицама.

Имају одлично пиво „хабеша” што се преводи као оснивач, а ако смо добро схватили, односи се на семите – Амхарце и Тигрејце. И пиво названо по Св. Ђорђу је добро, као и вино из долине Рифт – „каберне”, „шираз”.

Плави Нил и пеликани

Оба света града налазе се у држави Амхари, из које потичу најобразованији, а по свој прилици и најбогатији становници. Главни град државе је Бахир Дар на језеру Тана, одакле истиче Плави Нил с лепим водопадом и кањоном. Ту је и леп парк с мноштвом пеликана и нилских коња.