Među crnim hrišćanima

S malom grupicom avanturista u Etiopiju sam pošao prvenstveno da saznam više o njihovoj veri, jer ova afrička zemlja je druga na svetu primila hrišćanstvo, 333. godine. Ali, ovde smo videli i autentičnu Afriku, zemlju koja je, osim kratkog perioda pod Italijom od 1936. do 1941. godine, ostala izvorna i jedinstvena.

Etiopija počiva na osnovama moćne države Aksum, koja je na vrhuncu bila pre oko 3.000 godina, a obuhvatala je celu istočnu Afriku i dobar deo današnjeg Jemena i Arabije.

Iako su prihvatili hrišćanstvo, kao i Jermeni i Kopti, autokefalnost crkva je dobila tek 1959. godine. Do tada patrijarh Kopt bio je postavljan iz Egipta. Sadašnji patrijarh je peti u nizu od domaćih sveštenika.

Dva etiopska naroda, Amharci, kojih ima 37 miliona, i Tigrejci (oko 10 miliona) su hrišćani pravoslavci i čine 44 procenta stanovništva. Ovde ima i belaca semitskog porekla, jer je Etiopija, kao druga na svetu, primila islam još za Muhamedovog života.

Crkva Zavetnog kovčega

U Aksumu je Crkva Zavetnog kovčega, gde se čuvaju dve ploče sa 10 Božjih zapovesti. Liturgija počinje udarcima u bubanj. Moje dve saputnice, Natalija iz Sombora i Gordana iz Beograda zdušno su pratile sve procesije oko crkava, bez obzira na to kada su održavane. Prisustvovali smo i krštenju dvoje dece.

Ovde je i crkva koju je podigao car Hajle Selasije. Zanimljiva je priča o tome kako je Selasije posetio Jamajku, kao prvi strani državnik pošto je ta zemlja stekla nezavisnost. On se tada zvao i Ras Tafari (milosrdni poglavar), a na Jamajci je vladala velika suša. I baš tokom njegove posete pala je velika kiša, a Jamajčani su to doživeli kao čudo i tako je nastao pokret rastafarijanci, čiji je sledbenik bio i muzičar Bob Marli. Veze ove dve zemlje traju i danas.

Lalibela je drugi sveti grad, nazvan po nadimku kralja, a što znači „onaj koji jede med”. On je boravio u Jerusalimu 13 godina, a po povratku izgradio je 11 crkava za 23 godine. Sve su isklesane odozgo nadole, u kamenu, vulkanskom tufu i izgledaju neverovatno za našu predstavu crkve. One su i prvo kulturno nasleđe Afrike na Uneskovoj listi svetske baštine od 1978. godine.

Kad je Saladin osvojio Jerusalim, Lalibela je smislio da napravi Novi Jerusalim. Tako je šest crkava koje je izgradio posvećeno zemaljskom životu, a četiri nebeskom, a tu je i posebna crkva posvećena Svetom Đorđu.

U ove svetinje se ulazi bos, podovi su zastrti tepisima, za koje je sumnjivo da li ih ikad lišavaju prašine. Na izlasku na drugoj strani dočekuje nas čovek koji nepogrešivo zna čija je koja obuća. Da bi se došlo do raja valja preći u mrklom mraku kroz nizak tunel, dug 38 metara, bez ikakvog svetla. Levom rukom se držite plafona, a desnom ivice tunela.

Slike iz Starog zaveta

Četiri stuba u crkvi predstavljaju četiri jevanđelja. Ako stubova ima 72, onda oni simbolizuju Jevanđelje po Luki i 72 učenika. Na zidove crkava nalepljene su oslikane pamučne tkanine sa scenama iz Starog i Novog zaveta (Eva bere jabuku, Kamenovanje Sv. Stefana, Sv. Mihailo i Sv. Rafael). Tu su i prizori tri mudraca s Istoka, a jedan od njih je bio upravo iz Etiopije – Sveti Baltazar. Crkva Svetog Đorđa simbolično predstavlja Nojev kovčeg.

Glavni grad Adis Abeba s tri miliona stanovnika je na 2.300 metara nadmorske visine. Primećujemo da je raskopan na sve strane, s dosta bulevara i visokih zgrada. Ostavlja utisak prilično haotičnog grada. U novom divnom velikom parku posetu je trebalo zakazati nekoliko dana unapred. U nacionalnom restoranu priređen nam je spektakularan, skup program izvanredne koreografije i muzike, koji bi bio senzacija i da je prikazan u Parizu ili Njujorku.

Kafa je buna

U celom svetu omiljeni crni napitak naziva se kafom, osim u njenoj postojbini. U Etiopiji je to buna (sa naglaskom na u). Zato na svakom koraku nude kafu, tj. bunu. Reč je o zrnu arabika i uvek je tu nasmejana žena, koja na licu mesta pere, prži, tuca kafu u avanu i odmah je kuva.

Sipa se u male šoljice i obavezno malčice i prospe da se vidi da se ne škrtari. Ali pored ložionika na kojem se kuva kafa, obavezno je tu i manji ložionik s koga se dimi „insensa”. Nemamo pravu našu reč, ja sam to nazvao „mirišljavac”. Čine ga tamjan, mirta, desetine kore raznog drveća, korenja… Osoben, lep, delikatan miris pri sagorevanju se širi rukama i simbolično označava deljenje sreće s prisutnima. Običaj se dopada turistima.

Ukusna hrana

Glavni sastojak obeda je indžera, oblika palačinke, napravljena od tefa, žitarice svetu malo poznate. Prijatnog je, blago kiselkastog ukusa i obično se njom zahvata druga hrana, a jede se prstima. Hrana je ukusna, s mnogo povrća i vrlo malo mesa, jedva tridesetak grama po obroku. Jede se suva, sitno seckana govedina, riba, jaja, često s ljutim zelenim papričicama.

Imaju odlično pivo „habeša” što se prevodi kao osnivač, a ako smo dobro shvatili, odnosi se na semite – Amharce i Tigrejce. I pivo nazvano po Sv. Đorđu je dobro, kao i vino iz doline Rift – „kaberne”, „širaz”.

Plavi Nil i pelikani

Oba sveta grada nalaze se u državi Amhari, iz koje potiču najobrazovaniji, a po svoj prilici i najbogatiji stanovnici. Glavni grad države je Bahir Dar na jezeru Tana, odakle ističe Plavi Nil s lepim vodopadom i kanjonom. Tu je i lep park s mnoštvom pelikana i nilskih konja.