Поправљање света
Од деветог маја четрдесет пете људски род је кренуо путем који је, колико год компликован и контрадикторан, светлији и хуманији од онога којим се могло кренути да Црвена армија није поставила своју заставу на зграду Рајхстага
Доктор Неле Карајлић, правог имена Ненад Јанковић (1962, Сарајево), већ дуго је присутан на овим просторима и тешко да неко не зна за њега, било као фронтмена Забрањеног пушења или дела сталне поставе „Топ-листе надреалиста” из осамдесетих година. Недавно смо имали прилику да поразговарамо са њим док припрема један сасвим необичан концептуалан музички догађај, који ће бити изведен 9. маја 2025. у Дому омладине Београда, поводом 80 година од победе над фашизмом.
Како сте уопште ушли у свет музике? Које су биле прве песме које сте заволели и осетили потребу да их запевате?
Негде у мом петом, шестом разреду основне школе на југословенској телевизији емитована је серија о историји рок музике која се звала „All You Need is Love”. На самом почетку те серије била је прича о Џерију Ли Луису. Потпуно ме је омађијао ритам његових песама, хармонија и мелодија и начин на који је он свирао клавир. Био сам инфициран! Чини ми се да је цео мој живот прошао у потрази за истим оним узбуђењем које сам осетио гледајући Луиса на свом црно-белом телевизору ЕИ Ниш. Након тога све је кренуло својим током. Плоче, касете, преснимавања, бенд, пробе, демо снимци… И све то стрпано у неких седам-осам година.
Како је дошло до тога да сте музику осетили као начин да изразите себе?
Моје друштво у гимназији и сви ми који смо били окупљени око рок музике осећали смо потребу да на неки најједноставнији и, можемо рећи, најдемократскији начин кажемо шта мислимо о свету око нас, а рок музика то и јесте. Много је лакше направити песму него снимити филм или написати књигу. Улазак у свако поље уметности гоњен је неким немиром и неком потребом. Ми смо имали утопијску идеју да се музиком може променити свет. На неки начин били смо у праву – Берлински зид је пао под притиском западне популарне културе, а не атомских бомби.
Која је била омиљена музика вашег дечаштва, музика уз коју сте одрастали? На кога сте се од музичара угледали?
Ја сам након Џерија Ли Луиса заронио у рокенрол. У веома кратком периоду, од неких годину дана, мој се живот претворио у музику. Плоче сам набављао како сам могао и умео, углавном од старијих другова.
Које плоче су вам промениле живот? На који начин су то учиниле? Да ли им се и даље враћате?
Ух, тешко их је набројати. Један сам од оних који се стално преиспитује, па набраја „десет најважнијих албума у животу”, али у тој збрци времена и искуства мало-мало једна плоча са те листе избаци другу, па се, пар месеци касније, врати на своје место избацујући трећу. Ја сам имао ту несрећу да ми је прва плоча у животу коју сам имао била „Electric Ladyland” Џимија Хендрикса. Целог живота покушавао сам да нађем бољу, и након пола века лутања могу да кажем да ми је, у том смислу, живот пропао. Нисам нашао боље. Мој син има сличан проблем. Први концерт на коме је био, био је концерт групе AC/DC. Рекао сам му: „Џаба сад идеш на концерте. Најбоље си већ видео.”
Али одлучујући утицај на моју генерацију извршила је југословенска музика са краја седамдесетих и почетка осамдесетих. Панк и нови талас ушли су у наш живот као нека врста освежења и звука са којим смо се могли лако идентификовати. То је истински била музика моје генерације. И сада, са ове удаљености, видим да је рок музика једина врста музике у историји људскога рода која је од својих следбеника тражила промену начина живота. Ни Моцарт, ни Бетовен, Бах, Шопен, Шостакович, Равел, чак ни Гершвин, нису учинили оно што је пошло за руком Џегеру, Ленону, Штулићу... По томе ће рок музика остати записана у историји човечанства. А да ли су дела Џегера, Ленона, Штулића, на нивоу Моцарта, Бетовена, Баха… То ћемо сазнати за двеста година. У ту конкуренцију свакако улазе сви аутори света…
Како је дошло до стварања рок групе Забрањено пушење?
У време када је настало Забрањено пушење, Сарајево је био град група и групица. Рок музика је била нека врста религије, а бендови су били монашки редови. Свака улица имала је по три-четири групе. Ја сам био само један од тих силних занесењака. Прошли су они који су музику највише волели.
А како је дошло до емисије „Топ-листа надреалиста” – прво на радију, потом на телевизији?
Након што смо осамдесете основали Забрањено пушење, за нас је, преко свога млађег брата, чуо Боро Контић, уредник у емисији „Примус” Другог програма Радио Сарајева. То је нешто што се може назвати сплетом чудних околности или, једноставније, срећом. Али та срећа не би била у потпуности срећа да ми нисмо имали неку посебну врсту шарма која нас је препоручила публици. Рад на радију трајало је скоро четири године, док нас на телевизију није позвала Ерна Перић, уредница редакције народне музике. Тај спој, Надреалиста и народњака била је добитна комбинација која је освојила југословенске просторе. Касније су Надреалисти израсли у оно што људи зову „уз вас сам одрастао”. И данас, када год причам о неком савременом догађају, корен тог догађаја пронађем у Надреалистима. То ми је толико запањујуће да ми се чини да је радио неко други, а не ми.
Да ли је хумор био трећа дисциплина у којој сте препознали себе, после музике и фудбала, који сте једнако волели?
Постоји изрека за коју не знам да ли ју је рекао Вуди Ален, Марк Твен или Душко Радовић – да се људи без осећаја за хумор немају чега бојати. Најгоре им се већ догодило.
Шта вам је био циљ, какав сте израз желели да досегнете? Да ли сте кроз Надреалисте почели да „поправљате свет” око себе?
Нисмо ми имали неку јасну свест о томе шта ми хоћемо са Надреалистима, али смо ту могућност осетили као шансу да кажемо оно што мислимо. Истина, у првој серији, давне 1984. године, нисмо ни смели превише да чачкамо мечку, тек смо у каснијим серијама имали ту слободу да се озбиљније бавимо политиком и друштвеним темама. Али смо негде, заумно, знали да, бавећи се садашњошћу, треба да говоримо о будућности. То је била наша највећа снага. Вешто смо избегавали да се „уваљамо” у дневну политику, јер у њој обично и останеш. Ако заје..ваш директно неког актуелног политичара, твој виц одлази заједно са тим политичаром. Ту замку смо избегли. Ипак, одлучујуће оружје био је наш шарм. Ако ти хумор није отрован, ако се кроз њега види добра намера, ако не вређа, већ надахњује, онда је он благотворан и траје вечно.
Шта год да смо радили, радили смо са идејом да ћемо поправити свет. Можда нисмо успели у овоме „глобалном свету”, али како је свака људска душа свет за себе, многе смо успели поправити. Највећа награда коју могу да примим је кад ми неко приђе и каже да је одрастао уз оно што сам ја радио. Не знам какво је то одрастање било, али мени је мило.
О борби против фашизма учили смо у школи. Какав је ваш став према антифашизму? Колико је тешко изградити и одржати антифашистичке ставове? Какав је концепт вашег концерта који ће бити одржан у Дому омладине Београда 9. маја 2025, на 80. годишњицу победе над фашизмом?
Ја сам са својим немалим животним искуством променио, адаптирао и кориговао многе моје ставове. О вери, о друштву, нацији, идеологији, животу – само ми је став о антифашизму остао исти онакав какав је био у тренутку стварања мојих светоназора. Пад фашизма је за људски род једнако важан као и Декларација о праву човека и грађанина или проналазак преноса струје на даљину. Можда и важнији. Од деветог маја четрдесет пете људски род је кренуо путем који је, колико год компликован и контрадикторан, светлији и хуманији од онога којим се могло кренути да Црвена армија није поставила своју заставу на зграду Рајхстага. Схватио сам да скоро свака песма Забрањеног пушења има неку везу са историјом која језди овим просторима – кроз нумере Забрањеног пушења проћи ћемо све оно кроз шта смо пролазили од пада фашизма до данашњих дана. Дакле, биће то једно аудио-визуелно путовање дуго осамдесет година.
