Popravljanje sveta

Doktor Nele Karajlić, pravog imena Nenad Janković (1962, Sarajevo), već dugo je prisutan na ovim prostorima i teško da neko ne zna za njega, bilo kao frontmena Zabranjenog pušenja ili dela stalne postave „Top-liste nadrealista” iz osamdesetih godina. Nedavno smo imali priliku da porazgovaramo sa njim dok priprema jedan sasvim neobičan konceptualan muzički događaj, koji će biti izveden 9. maja 2025. u Domu omladine Beograda, povodom 80 godina od pobede nad fašizmom.

Kako ste uopšte ušli u svet muzike? Koje su bile prve pesme koje ste zavoleli i osetili potrebu da ih zapevate? 

Negde u mom petom, šestom razredu osnovne škole na jugoslovenskoj televiziji emitovana je serija o istoriji rok muzike koja se zvala „All You Need is Love”. Na samom početku te serije bila je priča o Džeriju Li Luisu. Potpuno me je omađijao ritam njegovih pesama, harmonija i melodija i način na koji je on svirao klavir. Bio sam inficiran! Čini mi se da je ceo moj život prošao u potrazi za istim onim uzbuđenjem koje sam osetio gledajući Luisa na svom crno-belom televizoru EI Niš. Nakon toga sve je krenulo svojim tokom. Ploče, kasete, presnimavanja, bend, probe, demo snimci… I sve to strpano u nekih sedam-osam godina.

Kako je došlo do toga da ste muziku osetili kao način da izrazite sebe?

Moje društvo u gimnaziji i svi mi koji smo bili okupljeni oko rok muzike osećali smo potrebu da na neki najjednostavniji i, možemo reći, najdemokratskiji način kažemo šta mislimo o svetu oko nas, a rok muzika to i jeste. Mnogo je lakše napraviti pesmu nego snimiti film ili napisati knjigu. Ulazak u svako polje umetnosti gonjen je nekim nemirom i nekom potrebom. Mi smo imali utopijsku ideju da se muzikom može promeniti svet. Na neki način bili smo u pravu – Berlinski zid je pao pod pritiskom zapadne popularne kulture, a ne atomskih bombi.

Koja je bila omiljena muzika vašeg dečaštva, muzika uz koju ste odrastali? Na koga ste se od muzičara ugledali?

Ja sam nakon Džerija Li Luisa zaronio u rokenrol. U veoma kratkom periodu, od nekih godinu dana, moj se život pretvorio u muziku. Ploče sam nabavljao kako sam mogao i umeo, uglavnom od starijih drugova.

Koje ploče su vam promenile život? Na koji način su to učinile? Da li im se i dalje vraćate?

Uh, teško ih je nabrojati. Jedan sam od onih koji se stalno preispituje, pa nabraja „deset najvažnijih albuma u životu”, ali u toj zbrci vremena i iskustva malo-malo jedna ploča sa te liste izbaci drugu, pa se, par meseci kasnije, vrati na svoje mesto izbacujući treću. Ja sam imao tu nesreću da mi je prva ploča u životu koju sam imao bila „Electric Ladyland” Džimija Hendriksa. Celog života pokušavao sam da nađem bolju, i nakon pola veka lutanja mogu da kažem da mi je, u tom smislu, život propao. Nisam našao bolje. Moj sin ima sličan problem. Prvi koncert na kome je bio, bio je koncert grupe AC/DC. Rekao sam mu: „Džaba sad ideš na koncerte. Najbolje si već video.”

Ali odlučujući uticaj na moju generaciju izvršila je jugoslovenska muzika sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Pank i novi talas ušli su u naš život kao neka vrsta osveženja i zvuka sa kojim smo se mogli lako identifikovati. To je istinski bila muzika moje generacije. I sada, sa ove udaljenosti, vidim da je rok muzika jedina vrsta muzike u istoriji ljudskoga roda koja je od svojih sledbenika tražila promenu načina života. Ni Mocart, ni Betoven, Bah, Šopen, Šostakovič, Ravel, čak ni Geršvin, nisu učinili ono što je pošlo za rukom Džegeru, Lenonu, Štuliću... Po tome će rok muzika ostati zapisana u istoriji čovečanstva. A da li su dela Džegera, Lenona, Štulića, na nivou Mocarta, Betovena, Baha… To ćemo saznati za dvesta godina. U tu konkurenciju svakako ulaze svi autori sveta…

Kako je došlo do stvaranja rok grupe Zabranjeno pušenje?

U vreme kada je nastalo Zabranjeno pušenje, Sarajevo je bio grad grupa i grupica. Rok muzika je bila neka vrsta religije, a bendovi su bili monaški redovi. Svaka ulica imala je po tri-četiri grupe. Ja sam bio samo jedan od tih silnih zanesenjaka. Prošli su oni koji su muziku najviše voleli.

A kako je došlo do emisije „Top-lista nadrealista” – prvo na radiju, potom na televiziji?

Nakon što smo osamdesete osnovali Zabranjeno pušenje, za nas je, preko svoga mlađeg brata, čuo Boro Kontić, urednik u emisiji „Primus” Drugog programa Radio Sarajeva. To je nešto što se može nazvati spletom čudnih okolnosti ili, jednostavnije, srećom. Ali ta sreća ne bi bila u potpunosti sreća da mi nismo imali neku posebnu vrstu šarma koja nas je preporučila publici. Rad na radiju trajalo je skoro četiri godine, dok nas na televiziju nije pozvala Erna Perić, urednica redakcije narodne muzike. Taj spoj, Nadrealista i narodnjaka bila je dobitna kombinacija koja je osvojila jugoslovenske prostore. Kasnije su Nadrealisti izrasli u ono što ljudi zovu „uz vas sam odrastao”. I danas, kada god pričam o nekom savremenom događaju, koren tog događaja pronađem u Nadrealistima. To mi je toliko zapanjujuće da mi se čini da je radio neko drugi, a ne mi.

Da li je humor bio treća disciplina u kojoj ste prepoznali sebe, posle muzike i fudbala, koji ste jednako voleli?

Postoji izreka za koju ne znam da li ju je rekao Vudi Alen, Mark Tven ili Duško Radović – da se ljudi bez osećaja za humor nemaju čega bojati. Najgore im se već dogodilo.

Šta vam je bio cilj, kakav ste izraz želeli da dosegnete? Da li ste kroz Nadrealiste počeli da „popravljate svet” oko sebe?

Nismo mi imali neku jasnu svest o tome šta mi hoćemo sa Nadrealistima, ali smo tu mogućnost osetili kao šansu da kažemo ono što mislimo. Istina, u prvoj seriji, davne 1984. godine, nismo ni smeli previše da čačkamo mečku, tek smo u kasnijim serijama imali tu slobodu da se ozbiljnije bavimo politikom i društvenim temama. Ali smo negde, zaumno, znali da, baveći se sadašnjošću, treba da govorimo o budućnosti. To je bila naša najveća snaga. Vešto smo izbegavali da se „uvaljamo” u dnevnu politiku, jer u njoj obično i ostaneš. Ako zaje..vaš direktno nekog aktuelnog političara, tvoj vic odlazi zajedno sa tim političarom. Tu zamku smo izbegli. Ipak, odlučujuće oružje bio je naš šarm. Ako ti humor nije otrovan, ako se kroz njega vidi dobra namera, ako ne vređa, već nadahnjuje, onda je on blagotvoran i traje večno.

Šta god da smo radili, radili smo sa idejom da ćemo popraviti svet. Možda nismo uspeli u ovome „globalnom svetu”, ali kako je svaka ljudska duša svet za sebe, mnoge smo uspeli popraviti. Najveća nagrada koju mogu da primim je kad mi neko priđe i kaže da je odrastao uz ono što sam ja radio. Ne znam kakvo je to odrastanje bilo, ali meni je milo.

O borbi protiv fašizma učili smo u školi. Kakav je vaš stav prema antifašizmu? Koliko je teško izgraditi i održati antifašističke stavove? Kakav je koncept vašeg koncerta koji će biti održan u Domu omladine Beograda 9. maja 2025, na 80. godišnjicu pobede nad fašizmom?

Ja sam sa svojim nemalim životnim iskustvom promenio, adaptirao i korigovao mnoge moje stavove. O veri, o društvu, naciji, ideologiji, životu – samo mi je stav o antifašizmu ostao isti onakav kakav je bio u trenutku stvaranja mojih svetonazora. Pad fašizma je za ljudski rod jednako važan kao i Deklaracija o pravu čoveka i građanina ili pronalazak prenosa struje na daljinu. Možda i važniji. Od devetog maja četrdeset pete ljudski rod je krenuo putem koji je, koliko god komplikovan i kontradiktoran, svetliji i humaniji od onoga kojim se moglo krenuti da Crvena armija nije postavila svoju zastavu na zgradu Rajhstaga. Shvatio sam da skoro svaka pesma Zabranjenog pušenja ima neku vezu sa istorijom koja jezdi ovim prostorima – kroz numere Zabranjenog pušenja proći ćemo sve ono kroz šta smo prolazili od pada fašizma do današnjih dana. Dakle, biće to jedno audio-vizuelno putovanje dugo osamdeset godina.