Глумци га воле

Своју прву емисију за РТС режирао је пре 23 године, био је то магазин „3Н”. Тада, први и једини пут, с великим усхићењем је редитељ Филип Чоловић чекао да се његово име појави на крају одјавне шпице. У Документарној редакцији је снимио више успешних филмова награђених на домаћим и страним фестивалима. Таман када је помислио да ће се бавити овом формом, добио је позив да ради за Школски програм, и од тада, једна за другом ређале су се серије „Мансарда”, „Може и другачије”, „Кукурику шоу”… Потом су дошле серије „Камионџије д.о.о” и „Радио Милева”, чија се нова сезона последњих неколико месеци снима. Обе су остварене у сарадњи РТС и продуцентске куће „Нира”. Прошле године је напустио РТС, постао је слободни уметник. Зашто?

– На РТС сам дошао 2002, као студент, када сам завршавао дипломски филм. Ту сам направио своје прве  професионалне кораке – каже наш саговорник. – Као дете, растао сам гледајући Дечији, Школски и Драмски програм за које су радили ТВ аутори великог знања и ауторитета. Али је почетак новог миленијума, уз транзицију и наш капитализам у покушају, донео брзину и површност. Када сам дошао у Таковску 10, као хонорарац, Јавни сервис више није био спреман за креативне искораке. Све мање је производио свој играни програм. Истини за вољу, на РТС сам снимио неколико серија на које сам поносан, запажене документарне филмова, као и драме „Албатрос”, „Оно мало части” и „Пролеће на последњем језеру”. Данас је телевизија окренут неким другачијим садржајима, због тога сам, на крају, ипак, решио да одем.

Да ли се због нечега кајете?

– Не. Професионално, мој пут је могао бити другачији, директнији, вероватно лакши, сигурно и плоднији, али нисам склон пречицама. Нема места кајању.  Приватно, има ствари због којих жалим, мада ни тога нема много. Склонији сам преиспитивању својих одлука, пре и после доношења. Нисам од оних који се кају и сањају недостижне снове, живим у стварности.

Чиме сте сада заокупљени?

– Редитељи обично имају велику жељу да сниме филм, књижевници да објаве књигу, а у мом случају је све некако текло стихијски, без великих жеља или упињања, израњало из тренутне потребе, готово да се дешавало само од себе. То не значи да на томе нисам радио нити да сам самозаљубљено задовољан оним што сам до сада урадио. Многе идеје нисам остварио, чак сам од неких одустао, али, на срећу, рађају се нове. Тако је и дошао филм „Али је леп овај свет”, 2022. Тренутно радим и на серијалу „Списак малих ствари”, пишем сценарио. Нисам много патио због неоствареног, већ сам се увек посвећивао новим идејама. Мислим да то има везе са радозналошћу, коју и даље брижно гајим. 

Како вам се догодила „Радио Милева”?

– Све време, док сам снимао прву сезону „Камионџија”, био сам упућен у припреме ове друге, студијске серије, будући да је ради исти продуцент „Нира” некако је било природно да, када им се указала потреба за новим редитељем, позову мене. Захвалан сам на великој шанси и дивном искуству.

Да ли сте можда, на почетку, снимања серије „Камионџије” осетили „лаки страх” пред захтевом овог пројекта?

– Код свих нас који смо започели овај пројекат, продукције „Нира”, затим код главних глумаца Тихомира Станића и Ненеда Јездића, а посебно код мене, од кога се очекивало да „оживим” нову причу, постајала је одређена бојазан. Били смо свесни да ТВ публика неће олако прихватити нове јунаке. Премишљао сам се да ли да се упустим у снимање серијала. Нажалост, у време почетних договора, преминуо је Гордан Михић, творац јунака и серије, па сам се осетио помало обавезаним да преузмем на себе реализацију пројекта. Управо због тога, прва сезона је посвећена великом сценаристи – Гордану Михићу.  

Да ли имате „рецепт” за хумористичке серије?

– Формулу за успех немам, а мислим и да не постоји. Времена се мењају, укуси, а и темпо живота је другачији, начини на који се духовитост пласира. Немогуће је пружити универзални рецепт. Осим специфичног талента за ову врсту програма, великог рада и концентрације, комедија захтева два битна елемента: одређени (неухватљиви) дух и радост игре. Без та два састојка не може бити успешног хумористичког програма, нарочито на дуже стазе.

Да ли серија добија на квалитету када на њој ради више сценариста и редитеља?

– То може бити и предност и мана серије. Више аутора подразумева разноликост, већи број идеја, више различитих углова гледања, као и спој другачијих укуса, који заједно могу да пруже нови, неочекивани квалитет. То су све велике предности. Уједно, то што један аутор не прати искључиво свој концепт, већ прави компромисе може бити корисно за баланс приче. Данас све велике, озбиљне светске серије углавном имају више сценариста и редитеља. Продукције не желе да се било ко „уљуљка” у својој позицији или важности. Изгледа да је, на крају, овај принцип превагнуо.

Имате ли узоре у хумористичком жанру?

– Не бих баш рекао да су то узори већ више комичари у чијем хумору уживам. У младости, обожавао сам „Топ листу надреалиста”, „Летећи циркус Монтија Пајтона”, француске комедије. Затим су дошли амерички ситкоми, крајем деведесетих и почетком новог века. Тренутно највише пратим Лерија Дејвида и Рикија Џервејса, који је померио угао гледања на комедију, иако сам свестан да његове серије нису баш за свачији укус.

Глумци вас воле. Јесу ли глумци велика или мала деца?

– Љубав је узајамна. Глума је тежак посао. Глумци су крхка, емотивна бића. Потребна им је заштита и поверење да их нећете изневерити. Умемо да се скупа заиграмо на снимању. Сматрам да нема много послова који се могу мерити са овим нашим. На известан начин, ми смо привилеговани, без обзира на све објективне потешкоће које глумачка и редитељска професије носе са собом.

Зашто волите телевизију?

– Више нисам сасвим сигуран – да ли сам изабрао телевизију или је она изабрала мене. Могао сам бити позоришни и филмски, а завршио сам као телевизијски редитељ. Чак сам се сасвим случајно, на позив старијег колеге с којим сам студирао, обрео у РТС. Можда је телевизија ипак мене одабрала. Мада је чињеница да сам као дете волео да гледам у тај чаробни екран. Морам да истакнем да сам један од оних који режију посматрају много шире. За мене нема много разлике између позоришног, радијског, телевизијског или филмског редитеља. Наравно, има специфичности и разлика у начину реализације, али то је већ питање форме и технологије. Талентован редитељ биће успешан шта год да ради.

Да ли се данас телевизија гледа више или мање? Како да се приближи младој публици?

– Телевизија се гледа мање, чак много мање, ако је посматрамо крајње конвенционално. Заправо, она се гледа много више кроз разне платформе, а продаја паметних телевизора у свету не јењава. Забринутији сам за будућност филма, нарочито биоскопа. Мада и филм, на сву срећу, одолева и опстаје. Млади људи, осим садржаја у виду различитих клипова, на телефонима гледају и серије користећи различите платформе. Што се тиче конвенционалне телевизије, она ће, осим информативног програма и вести, свој примат увек имати у забавном садржају и директним преносима. 

Јесте ли успели да снимите филм „Орфејева смрт” о песнику Бранку Миљковићу?

– Нажалост, тај филм нисам снимио, али нисам од њега ни одустао. Тихомир Станић је као продуцент узео тај текст, па се надам да би се у некој скоријој будућности могли створити услови за реализацију. Нисам нестрпљив, тај сценарио написао сам пре тринаест година. Више жалим што видим које су личности тренутно у фокусу, како истичемо њихове „вредности”, дајемо им на значају и медијску пажњу. Мислим да шаљемо лошу слику млађим генерацијама.

Волите да пишете. Ушли сте у круг аутора „Стубова културе”? Како све постижете?

– Филм и књижевност су некада ишли руку под руку. Многи редитељи били су и сјајни писци, сетимо се само Живојина Павловића, за кога не бисмо могли са сигурношћу да кажемо да ли је успешнији редитељ или писац. И данас, многи редитељи објављују књиге. Писање је посебна врста изражавања, на више различитих начина она је лакше изводљива од прављења филма или серије, који подразумевају и озбиљна  материјална средства. Управо због тога, они креативнији међу редитељима пронађу и други начин изражавања, а врло често је то књижевност. Такав је случај и са мном. Притом, до сада сам потпуно одвајао те две дисциплине: ништа од својих романа нисам екранизовао нити сам имао потребу да неки свој сценарио касније представим као књигу. Тренутно је, ако причамо о књижевности, актуелан мој роман „Вир”, који је прошле године објавила „Лагуна”. Како све постижем? Нисам лењ човек и слабо спавам – рекао је Филип Чоловић.