Glumci ga vole

Svoju prvu emisiju za RTS režirao je pre 23 godine, bio je to magazin „3N”. Tada, prvi i jedini put, s velikim ushićenjem je reditelj Filip Čolović čekao da se njegovo ime pojavi na kraju odjavne špice. U Dokumentarnoj redakciji je snimio više uspešnih filmova nagrađenih na domaćim i stranim festivalima. Taman kada je pomislio da će se baviti ovom formom, dobio je poziv da radi za Školski program, i od tada, jedna za drugom ređale su se serije „Mansarda”, „Može i drugačije”, „Kukuriku šou”… Potom su došle serije „Kamiondžije d.o.o” i „Radio Mileva”, čija se nova sezona poslednjih nekoliko meseci snima. Obe su ostvarene u saradnji RTS i producentske kuće „Nira”. Prošle godine je napustio RTS, postao je slobodni umetnik. Zašto?

– Na RTS sam došao 2002, kao student, kada sam završavao diplomski film. Tu sam napravio svoje prve  profesionalne korake – kaže naš sagovornik. – Kao dete, rastao sam gledajući Dečiji, Školski i Dramski program za koje su radili TV autori velikog znanja i autoriteta. Ali je početak novog milenijuma, uz tranziciju i naš kapitalizam u pokušaju, doneo brzinu i površnost. Kada sam došao u Takovsku 10, kao honorarac, Javni servis više nije bio spreman za kreativne iskorake. Sve manje je proizvodio svoj igrani program. Istini za volju, na RTS sam snimio nekoliko serija na koje sam ponosan, zapažene dokumentarne filmova, kao i drame „Albatros”, „Ono malo časti” i „Proleće na poslednjem jezeru”. Danas je televizija okrenut nekim drugačijim sadržajima, zbog toga sam, na kraju, ipak, rešio da odem.

Da li se zbog nečega kajete?

– Ne. Profesionalno, moj put je mogao biti drugačiji, direktniji, verovatno lakši, sigurno i plodniji, ali nisam sklon prečicama. Nema mesta kajanju.  Privatno, ima stvari zbog kojih žalim, mada ni toga nema mnogo. Skloniji sam preispitivanju svojih odluka, pre i posle donošenja. Nisam od onih koji se kaju i sanjaju nedostižne snove, živim u stvarnosti.

Čime ste sada zaokupljeni?

– Reditelji obično imaju veliku želju da snime film, književnici da objave knjigu, a u mom slučaju je sve nekako teklo stihijski, bez velikih želja ili upinjanja, izranjalo iz trenutne potrebe, gotovo da se dešavalo samo od sebe. To ne znači da na tome nisam radio niti da sam samozaljubljeno zadovoljan onim što sam do sada uradio. Mnoge ideje nisam ostvario, čak sam od nekih odustao, ali, na sreću, rađaju se nove. Tako je i došao film „Ali je lep ovaj svet”, 2022. Trenutno radim i na serijalu „Spisak malih stvari”, pišem scenario. Nisam mnogo patio zbog neostvarenog, već sam se uvek posvećivao novim idejama. Mislim da to ima veze sa radoznalošću, koju i dalje brižno gajim. 

Kako vam se dogodila „Radio Mileva”?

– Sve vreme, dok sam snimao prvu sezonu „Kamiondžija”, bio sam upućen u pripreme ove druge, studijske serije, budući da je radi isti producent „Nira” nekako je bilo prirodno da, kada im se ukazala potreba za novim rediteljem, pozovu mene. Zahvalan sam na velikoj šansi i divnom iskustvu.

Da li ste možda, na početku, snimanja serije „Kamiondžije” osetili „laki strah” pred zahtevom ovog projekta?

– Kod svih nas koji smo započeli ovaj projekat, produkcije „Nira”, zatim kod glavnih glumaca Tihomira Stanića i Neneda Jezdića, a posebno kod mene, od koga se očekivalo da „oživim” novu priču, postajala je određena bojazan. Bili smo svesni da TV publika neće olako prihvatiti nove junake. Premišljao sam se da li da se upustim u snimanje serijala. Nažalost, u vreme početnih dogovora, preminuo je Gordan Mihić, tvorac junaka i serije, pa sam se osetio pomalo obavezanim da preuzmem na sebe realizaciju projekta. Upravo zbog toga, prva sezona je posvećena velikom scenaristi – Gordanu Mihiću.  

Da li imate „recept” za humorističke serije?

– Formulu za uspeh nemam, a mislim i da ne postoji. Vremena se menjaju, ukusi, a i tempo života je drugačiji, načini na koji se duhovitost plasira. Nemoguće je pružiti univerzalni recept. Osim specifičnog talenta za ovu vrstu programa, velikog rada i koncentracije, komedija zahteva dva bitna elementa: određeni (neuhvatljivi) duh i radost igre. Bez ta dva sastojka ne može biti uspešnog humorističkog programa, naročito na duže staze.

Da li serija dobija na kvalitetu kada na njoj radi više scenarista i reditelja?

– To može biti i prednost i mana serije. Više autora podrazumeva raznolikost, veći broj ideja, više različitih uglova gledanja, kao i spoj drugačijih ukusa, koji zajedno mogu da pruže novi, neočekivani kvalitet. To su sve velike prednosti. Ujedno, to što jedan autor ne prati isključivo svoj koncept, već pravi kompromise može biti korisno za balans priče. Danas sve velike, ozbiljne svetske serije uglavnom imaju više scenarista i reditelja. Produkcije ne žele da se bilo ko „uljuljka” u svojoj poziciji ili važnosti. Izgleda da je, na kraju, ovaj princip prevagnuo.

Imate li uzore u humorističkom žanru?

– Ne bih baš rekao da su to uzori već više komičari u čijem humoru uživam. U mladosti, obožavao sam „Top listu nadrealista”, „Leteći cirkus Montija Pajtona”, francuske komedije. Zatim su došli američki sitkomi, krajem devedesetih i početkom novog veka. Trenutno najviše pratim Lerija Dejvida i Rikija Džervejsa, koji je pomerio ugao gledanja na komediju, iako sam svestan da njegove serije nisu baš za svačiji ukus.

Glumci vas vole. Jesu li glumci velika ili mala deca?

– Ljubav je uzajamna. Gluma je težak posao. Glumci su krhka, emotivna bića. Potrebna im je zaštita i poverenje da ih nećete izneveriti. Umemo da se skupa zaigramo na snimanju. Smatram da nema mnogo poslova koji se mogu meriti sa ovim našim. Na izvestan način, mi smo privilegovani, bez obzira na sve objektivne poteškoće koje glumačka i rediteljska profesije nose sa sobom.

Zašto volite televiziju?

– Više nisam sasvim siguran – da li sam izabrao televiziju ili je ona izabrala mene. Mogao sam biti pozorišni i filmski, a završio sam kao televizijski reditelj. Čak sam se sasvim slučajno, na poziv starijeg kolege s kojim sam studirao, obreo u RTS. Možda je televizija ipak mene odabrala. Mada je činjenica da sam kao dete voleo da gledam u taj čarobni ekran. Moram da istaknem da sam jedan od onih koji režiju posmatraju mnogo šire. Za mene nema mnogo razlike između pozorišnog, radijskog, televizijskog ili filmskog reditelja. Naravno, ima specifičnosti i razlika u načinu realizacije, ali to je već pitanje forme i tehnologije. Talentovan reditelj biće uspešan šta god da radi.

Da li se danas televizija gleda više ili manje? Kako da se približi mladoj publici?

– Televizija se gleda manje, čak mnogo manje, ako je posmatramo krajnje konvencionalno. Zapravo, ona se gleda mnogo više kroz razne platforme, a prodaja pametnih televizora u svetu ne jenjava. Zabrinutiji sam za budućnost filma, naročito bioskopa. Mada i film, na svu sreću, odoleva i opstaje. Mladi ljudi, osim sadržaja u vidu različitih klipova, na telefonima gledaju i serije koristeći različite platforme. Što se tiče konvencionalne televizije, ona će, osim informativnog programa i vesti, svoj primat uvek imati u zabavnom sadržaju i direktnim prenosima. 

Jeste li uspeli da snimite film „Orfejeva smrt” o pesniku Branku Miljkoviću?

– Nažalost, taj film nisam snimio, ali nisam od njega ni odustao. Tihomir Stanić je kao producent uzeo taj tekst, pa se nadam da bi se u nekoj skorijoj budućnosti mogli stvoriti uslovi za realizaciju. Nisam nestrpljiv, taj scenario napisao sam pre trinaest godina. Više žalim što vidim koje su ličnosti trenutno u fokusu, kako ističemo njihove „vrednosti”, dajemo im na značaju i medijsku pažnju. Mislim da šaljemo lošu sliku mlađim generacijama.

Volite da pišete. Ušli ste u krug autora „Stubova kulture”? Kako sve postižete?

– Film i književnost su nekada išli ruku pod ruku. Mnogi reditelji bili su i sjajni pisci, setimo se samo Živojina Pavlovića, za koga ne bismo mogli sa sigurnošću da kažemo da li je uspešniji reditelj ili pisac. I danas, mnogi reditelji objavljuju knjige. Pisanje je posebna vrsta izražavanja, na više različitih načina ona je lakše izvodljiva od pravljenja filma ili serije, koji podrazumevaju i ozbiljna  materijalna sredstva. Upravo zbog toga, oni kreativniji među rediteljima pronađu i drugi način izražavanja, a vrlo često je to književnost. Takav je slučaj i sa mnom. Pritom, do sada sam potpuno odvajao te dve discipline: ništa od svojih romana nisam ekranizovao niti sam imao potrebu da neki svoj scenario kasnije predstavim kao knjigu. Trenutno je, ako pričamo o književnosti, aktuelan moj roman „Vir”, koji je prošle godine objavila „Laguna”. Kako sve postižem? Nisam lenj čovek i slabo spavam – rekao je Filip Čolović.