Болест као породична тајна
Мултипла склероза или нека друга дијагноза обично се крије од пријатеља, комшија, чланова шире фамилије, јер се сматра да се тако штити оболели члан од повреде и одбацивања. Најчешће је то „лажна” врста заштите
Сазнање да вољена особа има неку хроничну или тешко излечиву болест мучно је прихватити, о томе се најчешће ћути.
„Боље да ником не говоримо, шта има ко да зна…”, често је став породице којој се живот мења из темеља, о чему у књизи „МСтварност” пишу мр Александра Паројчић, неуропсихолог Клиничког центра Србије, и Вања Талески, психотерапеут Друштва мултипле склерозе (МС), преносећи искуства и приче пацијената.
По речима Вање Талески, породичне тајне су одувек свеприсутне. Оне повезују чланове породице и углавном би требало да их штите од ширења одређених информација које би могле проузроковати неке ,,повреде”, личну или породичну кризу.
Не постоји породица без тајни, које се свесно или несвесно одржавају, било да се ради о нечему што крију од осталих чланова или о нечему што не треба да изађе ван породичног система.
Породичне тајне могу да се односе на друштвене табу теме, оне о којима није пожељно отворено разговарати и које наилазе на осуду од стране друштва. Могу бити и једноставне ствари о којима је неумесно говорити ван породице, као што су ритуали, породична традиција и слично.
„Подржавајуће или протективне тајне најчешће крију слабости, грешке, разочарања или физичку болест одређеног члана породице. На пример, мултипла склероза се од пријатеља, комшија, чланова шире породице крије, јер породица сматра да тако штити свог члана од повреде и одбацивања. Најчешће је то ’лажна’ врста заштите која у ствари штити систем од угрожавања неке врсте породичног нарцизма, идеје о савршености и срећи којој се тежи: ’Сви други се праве да су срећни, што бисмо ми говорили истину.’ Протективност се може видети и унутар породице, па нпр. годинама родитељи усвојене деце крију од деце да су усвојена. Верују да ће њихова деца расти срећнија и сигурнија уколико сматрају да су њихови родитељи по усвајању и биолошки родитељи”, наводи се у књизи.
Ауторке објашњавају и сврху манипулативних тајни које представљају сакривање тајне од неких чланова породице или од других који нису чланови породице зарад остваривања личне „користи”.
Адолесценткиња која крије очев алкохолизам од другарица жели да тиме заштити себе од подсмеха и одбацивања.
Конфузија и анксиозност
Циљ тема или тајни које се избегавају јесте да се цела фамилија или њени поједини чланови не суочавају с тешким, узнемирујућим сазнањем. Избегавајућа тајна нарочито је тешка за дете да је нпр. родитељ болестан. Када порасту довољно да буду свесни шта се дешава, већини деце се да нека врста инструкције о чувању тајне, било да се ,,договори” породично скривање истине или да се тема игнорише. Ауторке наводе да тајне дају породицама заједнички идентитет, чине да се развија осећај хомогености породичног система. Међутим, евидентни и вероватно још значајнији су негативни ефекти чувања тајне, јер стварају конфузију због тога што је истина „изобличена”. Увијена објашњења су створена да „заташкају” право стање ствари.
Тајне доводе до анксиозности и код особе која чува тајну и код оних који за тајну не знају, али је наслућују и осећају у ваздуху.
Стручњаци не оспоравају да тајне у породичном систему најчешће имају заштитну функцију, али је терет „откривања” тајне, као и осећања која са собом носи њено чување, често токсичан и током времена доводи до појаве различитих симптома нефункционалности.
Ситуација постаје нарочито осетљива када рецимо родитељ с мултипла склерозом треба да открије тајну детету.
„Дете се тада најчешће осећа збуњено и анксиозно јер нема јасно објашњење за осећања која добија од родитеља, а која нису у складу с њиховим понашањем. На тај начин деца временом науче да не постављају питања о одређеним темама и стварају лична објашњења. Тензија и конфузија остају присутне све док информација остаје скривена и неприступачна, а створена је озбиљна основа на којој дете ствара страх, што је најчешће беспотребно”, наводи се у књизи.
Откривање као корак у сазревању
Зато је савет да се тајна открије у право време и на адекватан начин у тренутку када је створен систем подршке за њено прихватање. То породици најчешће доноси олакшање, а сигурно означава здравије и функционалније односе.
„Чување тајне је први корак у сазревању. Откривање тајне је други корак”, записао је Пол Турније, швајцарски лекар.
Сем тога, искуство нам говори, ако људи ван породичног круга – колеге с посла, школски другови, суседи, пријатељи – знају за хроничну болест и њен утицај, онда ће бити у бољој позицији да пруже смисаону и саосећајну подршку.
