Bolest kao porodična tajna

Saznanje da voljena osoba ima neku hroničnu ili teško izlečivu bolest mučno je prihvatiti, o tome se najčešće ćuti.

„Bolje da nikom ne govorimo, šta ima ko da zna…”, često je stav porodice kojoj se život menja iz temelja, o čemu u knjizi „MStvarnost” pišu mr Aleksandra Parojčić, neuropsiholog Kliničkog centra Srbije, i Vanja Taleski, psihoterapeut Društva multiple skleroze (MS), prenoseći iskustva i priče pacijenata.

Po rečima Vanje Taleski, porodične tajne su oduvek sveprisutne. One povezuju članove porodice i uglavnom bi trebalo da ih štite od širenja određenih informacija koje bi mogle prouzrokovati neke ,,povrede”, ličnu ili porodičnu krizu.

Ne postoji porodica bez tajni, koje se svesno ili nesvesno održavaju, bilo da se radi o nečemu što kriju od ostalih članova ili o nečemu što ne treba da izađe van porodičnog sistema.

Porodične tajne mogu da se odnose na društvene tabu teme, one o kojima nije poželjno otvoreno razgovarati i koje nailaze na osudu od strane društva. Mogu biti i jednostavne stvari o kojima je neumesno govoriti van porodice, kao što su rituali, porodična tradicija i slično.

„Podržavajuće ili protektivne tajne najčešće kriju slabosti, greške, razočaranja ili fizičku bolest određenog člana porodice. Na primer, multipla skleroza se od prijatelja, komšija, članova šire porodice krije, jer porodica smatra da tako štiti svog člana od povrede i odbacivanja. Najčešće je to ’lažna’ vrsta zaštite koja u stvari štiti sistem od ugrožavanja neke vrste porodičnog narcizma, ideje o savršenosti i sreći kojoj se teži: ’Svi drugi se prave da su srećni, što bismo mi govorili istinu.’ Protektivnost se može videti i unutar porodice, pa npr. godinama roditelji usvojene dece kriju od dece da su usvojena. Veruju da će njihova deca rasti srećnija i sigurnija ukoliko smatraju da su njihovi roditelji po usvajanju i biološki roditelji”, navodi se u knjizi.

Autorke objašnjavaju i svrhu manipulativnih tajni koje predstavljaju sakrivanje tajne od nekih članova porodice ili od drugih koji nisu članovi porodice zarad ostvarivanja lične „koristi”.

Adolescentkinja koja krije očev alkoholizam od drugarica želi da time zaštiti sebe od podsmeha i odbacivanja.

Konfuzija i anksioznost

Cilj tema ili tajni koje se izbegavaju jeste da se cela familija ili njeni pojedini članovi ne suočavaju s teškim, uznemirujućim saznanjem. Izbegavajuća tajna naročito je teška za dete da je npr. roditelj bolestan. Kada porastu dovoljno da budu svesni šta se dešava, većini dece se da neka vrsta instrukcije o čuvanju tajne, bilo da se ,,dogovori” porodično skrivanje istine ili da se tema ignoriše. Autorke navode da tajne daju porodicama zajednički identitet, čine da se razvija osećaj homogenosti porodičnog sistema. Međutim, evidentni i verovatno još značajniji su negativni efekti čuvanja tajne, jer stvaraju konfuziju zbog toga što je istina „izobličena”. Uvijena objašnjenja su stvorena da „zataškaju” pravo stanje stvari.

Tajne dovode do anksioznosti i kod osobe koja čuva tajnu i kod onih koji za tajnu ne znaju, ali je naslućuju i osećaju u vazduhu.

Stručnjaci ne osporavaju da tajne u porodičnom sistemu najčešće imaju zaštitnu funkciju, ali je teret „otkrivanja” tajne, kao i osećanja koja sa sobom nosi njeno čuvanje, često toksičan i tokom vremena dovodi do pojave različitih simptoma nefunkcionalnosti.

Situacija postaje naročito osetljiva kada recimo roditelj s multipla sklerozom treba da otkrije tajnu detetu.

„Dete se tada najčešće oseća zbunjeno i anksiozno jer nema jasno objašnjenje za osećanja koja dobija od roditelja, a koja nisu u skladu s njihovim ponašanjem. Na taj način deca vremenom nauče da ne postavljaju pitanja o određenim temama i stvaraju lična objašnjenja. Tenzija i konfuzija ostaju prisutne sve dok informacija ostaje skrivena i nepristupačna, a stvorena je ozbiljna osnova na kojoj dete stvara strah, što je najčešće bespotrebno”, navodi se u knjizi.

Otkrivanje kao korak u sazrevanju

Zato je savet da se tajna otkrije u pravo vreme i na adekvatan način u trenutku kada je stvoren sistem podrške za njeno prihvatanje. To porodici najčešće donosi olakšanje, a sigurno označava zdravije i funkcionalnije odnose.

„Čuvanje tajne je prvi korak u sazrevanju. Otkrivanje tajne je drugi korak”, zapisao je Pol Turnije, švajcarski lekar.

Sem toga, iskustvo nam govori, ako ljudi van porodičnog kruga – kolege s posla, školski drugovi, susedi, prijatelji – znaju za hroničnu bolest i njen uticaj, onda će biti u boljoj poziciji da pruže smisaonu i saosećajnu podršku.