Закључане душе снажних жена
У филму „Мајка Мара”, свом новом редитељском и глумачком подухвату, чије приказивање је управо почело у домаћим биоскопима, Мирјана Карановић поново тумачи лик јаке жене која суочена са личном трагедијом открива своју рањивост – и то пред једним непознатим младићем
Од редитељског првенца Мирјане Карановић „Добра жена”, који је приказан на 50 фестивала и освојио 15 награда, прошло је осам година, а њен нови филм „Мајка Мара” имао је светску премијеру у августу прошле године на 30. Сарајево филм фестивалу. Затим је приказан на фестивалима у Сао Паолу, Цириху, Валенсији, Луксембургу, да би ових дана стигао и пред домаћу публику у 40 биоскопа широм Србије, почевши од Београда и Новог Сада. Филм је сниман у копродукцији Србије, Швајцарске, Луксембурга, Словеније, Босне и Херцеговине и Црне Горе, продуцент је „This and That Productions” из Србије, дистрибутер „Five Stars”, а поред Мирјане Карановић – редитељке, косценаристкиње и главне глумице у улози Маре – носећи лик игра Вучић Перовић (Милан), док се у осталим улогама појављују Павле Чемеркић (Немања), Борис Исаковић, Јасна Жалица, Ален Ливерић и Јелена Ћурувија.
У српском језику мајка Мара означава одређен тип жене, душевне, великодушне, брижне, саосећајне... Да ли сте управо ту асоцијацију имали на уму кад сте се определили за назив филма?
Не, уопште. Чак и не знам за то значење у српском језику. Мара је име мајке у представи коју сам радила „Ми смо они на које су нас родитељи упозоравали” Тање Шљивар. Сценарио за филм је настао према мотивима тог позоришног комада, мада од њега доста одступа, јер су драматуршки поступци у представи и на филму сасвим различити, али задржала сам име лика који ми је послужио као инспирација за Мару, како сам је доживела као жену и као мајку. Она је, наиме, мајка у дубини душе, али и мајка која то носи као титулу, као што се носи титула краљице. Искрено жели да њен син буде успешан и срећан у животу, да га ништа не омета, па ипак не успева да оствари праву блискост са њим. Постоје такве жене које од сопствених мајки нису научиле шта значи бити мајка. Tе ствари се преносе с генерације на генерацију: бити присан са својим дететом није нешто што се подразумева, већ се дешава у разним свакодневним ситуацијама.
Мара је емотивно везана за сина Немању, али се држи некако на дистанци, сматра да је та њена љубав неупитна, да он то зна и да ће она једног дана имати времена да му се у потпуности посвети. Сад је, међутим, усмерена на то да и сину и себи осигура материјалну сигурност, да одржи позицију у друштву која ће је чинити недодирљивом. Управо кад помисли да је тај тренутак дошао, Немања умире од урођене срчане мане. Веровала је да је ово под контролом – али као и сви тинејџери, ни Немања није водио много рачуна о свом здрављу и тај начин живота му је пресудио.
Шта вас је привукло у поменутој представи и да ли је идеја о филму тад настала? Да ли је отклон од социјално ангажованих тема, попут оне у „Доброј жени”, корак даље или повратак личном преиспитивању?
Инспирисао ме je лик мајке Маре. У свом комаду Тања Шљивар истражује везе мајке и сина, ћерке и оца, сестре и брата, жене и непознатог младића, и ти ликови, иако наизглед различити, имају неке тачке које их спајају како се радња одвија. Они су архетипови чији односи функционишу на различитим нивоима, у разним околностима. Мене генерално у филмовима које сам радила, и које намеравам да радим, највише занимају женске приче, о томе највише знам, то су ликови са којима могу да се повежем. У своја прва два филма играла сам те главне јунакиње, у трећем који управо спремам нећу, реч је о много млађим женама, бићу само редитељка. И ту је, поново, реч о унутрашњем емотивном и менталном свету који добро познајем. Желим да испричам, да визуелно и смислено обликујем ту причу. Иако нисам школовани редитељ, имам потребу да се и на тај начин креативно изразим.
Успешна, независна, амбициозна, Мара нема времена (а можда ни жеље) да се више посвети сину, за ког верује да је добар дечко и вредан студент, управо примљен на престижну London School of Economics. Кад га изгуби, схвата да заправо ништа не зна о њему и зажали што нису изградили приснији однос. У тим трагичним околностима њу ипак као да више опседа то што је остарила. Да ли су такве мисли део бујице дотле потиснутих осећања која је пробила брану претећи да уруши њен наизглед савршени свет?
Управо супротно, Мара мисли да сву своју енергију користи да би служила свом сину и његовој будућности, онако како она то замишља, јер је Немања центар њеног света. То је оно што заправо чини обрт: верујући да све то што ради чини за његово добро, у неком смислу га је (ис)пустила и то схвата тек кад га више нема. Зато, рецимо, тако махнито претражује његов телефон – да разуме какав је то он живот водио док је она радила свој адвокатски посао. Њу не брине толико што је физички, изгледом, остарила, већ што је њен живот, губитком сина, изгубио смисао и правац. Зато она на крају филма каже: „Стара сам, стара...” Стара је да почне из почетка, за њу више нема будућности. Њен труд да и даље буде привлачна није та врста бриге о себи, већ оклоп којим се штити, маска којом показује другима да је с њом све у реду, да је јака, способна, да неће посрнути, да је нико неће видети како се ломи и губи присебност. Док се спрема, гради ту слику за спољашњи свет.
У њој свакако има много потиснутих осећања, она је затворена, усамљена особа. Сви од ње очекују нешто што она не уме и не може да им пружи. И сви виде само ту њену јаку страну, јер она ни не дозвољава да уоче пукотине на њеној души. А онда се отвара том непознатом младићу, пријатељу њеног сина, који први открива каква је заправо и каже јој: „Мислио сам да сте строги, али нисте.” Она тек тад схвата свој пораз и почиње да плаче.
Суочена са највећом несрећом какву једна мајка може да доживи, Мара не показује јавно слабост и очајање, већ се упушта у интимне односе са Миланом, пријатељем и вршњаком њеног сина, наводно да би јој причао о Немањи, о којем би желела више да сазна...
Не слажем се са тим да се Мара упушта у интимне односе са Миланом наводно да би јој причао о сину, већ зато што је он отворио пролаз до њене душе. Тај први пољубац се претвара у њену жудњу за животом, упркос трагедији. Нема ту неке приземне еротике, страсти, пражњења напетости... То је Марина потреба за особом пред којом може да буде опуштена, која је види другачије од свих осталих, види њено право лице.
Ова контроверзна веза могла би се тумачити и као Марина жеља да посредно, постхумно постигне блискост са сином кога више нема, али и као њена потреба да себи докаже да је још привлачна, да може да заведе младића. Како вам је у грађењу овог односа помогао лик Хане Шмиц, љубавнице 20 година млађег Михаила, коју сте играли у представи „Читач” према мотивима романа Бернхарда Шлинка? Да ли је то било лакше или теже, него глумити девојку у вези са знатно старијим мушкарцем у „Петријином венцу”?
У свим овим филмовима и представама није суштина у разлици у годинама (то је тема за таблоидне вести), нити сам желела тиме да се бавим као битним за целу причу о Мари. Она не заводи Милана, нема ту никаквог завођења. Телесна веза постоји, као што сам већ рекла, она представља жудњу за животом, али је заправо реч о пријатељству, блискости, Мариној потреби да са неким неоптерећено разговара, искрено, без скривених значења, дурења, неизговорених захтева и очекивања... За разлику од њене сестре, која се љути што јој се Мара не поверава, што јој не плаче на рамену, и колеге који је у њу заљубљен, али се не усуђује да то покаже, Милан од ње ништа не очекује, ништа не тражи, он је напросто ту. У тешким тренуцима, управо је то оно што вас веже за људе који су ту за вас, без икакве тактике и планова, који употпуњују ваш живот, на њих се наслоните.
Зато не бих сусрет Маре и Милана назвала правом везом, они ће увек бити драги једно другом, али ће живети својим одвојеним животима. Милан није за Мару никакав „чамац за спасавање”, него особа пред којом она може да се отвори. И у „Читачу”, и у „Петријином венцу” је реч о томе, о односу двоје људи у једној фази њиховог живота. Ти мушкарци су присутни у животу Маре, Хане или Петрије онолико колико им оне то дозволе.
Шта је било најзахтевније у редитељском, а шта у глумачком поступку да бисте заокружили причу о Мари и разоткрили унутрашњи живот ове веома специфичне жене?
У оба случаја, то што сам се бавила тим неодредивим садржајима: Мариним променљивим стањима и емоцијама, тајним преградама које она има у својој глави и у својој души, а то су ствари које нисам могла до краја егзактно да дефинишем, већ сам их оставила донекле недоречене. Хтела сам да у филму направим прелаз, ток, од тренутка кад је Немања умро до оног кад је Мара била спремна да прихвати да њеног сина више нема, да настави да живи са том чињеницом, са тим болом и, симболично, да може поново да легне у каду у којој је њега издало срце. Имала сам слична емотивна искуства кад су ми родитељи умрли. Дуго сам тугу чувала у себи закључану, нисам дозволила себи да то признам, требало ми је времена да почнем да жалим.
Да ли је у раду на овом филму помогло претходно редитељско искуство са снимања „Добре жене”?
Не, не могу да повежем та искуства. Ова два филма су потпуно различита, и тематски и визуелно. Приступ причи, костими, сценографија... Све је другачије и компликованије. Неки пут помислим да сам нешто могла на други начин да урадим, али сам такве мисли оставила иза себе, не враћам се у прошлост, то је готово, завршено. Окрећем се следећем филму, а ту ћу ствари урадити још боље. Али о њему засад још не желим да говорим.
И пре Маре сте бирали улоге жена које одударају од клишеа, које се одупиру стереотипима – родним, генерацијским, етничким, социјалним – и боре се за правду, принципе, своје место у свету. Некада су оне жртве система, друштвених правила и подела, а понекад сопствених заблуда. Да ли сте их видели као професионални или као лични изазов? Је ли то био и разлог што сте се прихватили режије?
Одувек сам волела ликове који су наизглед типични, а заправо имају нешто сасвим специфично, недокучиво, скривено као на дну сандука, нешто до чега је тешко допрети, што је намерно дубоко потиснуто. Онда неке кризне, болне ситуације, као да откључају те тајне, покрену осећања... То је толико људски, али и тешко, кроз такве улоге стално сагледавати и сопствени живот. Заправо, привлаче ме улоге у којима могу да остварим неку своју „глумачку мајсторију”, као што, рецимо, гимнастичар направи троструки салто или сличну бравуру. Није ми важна величина улоге, већ изазов да урадим нешто посебно, што захтева повећан напор – кад се лик нађе пред неком тајном, нерешивим проблемом, или суочи са тешком, провокативном ситуацијом која га разоткрива, тестира његову душевну снагу или покреће преображај, што се све не би догодило у нормалним околностима, да је све у животу ишло глатко.
Филмски сценарији управо уводе ликове у такве приче: неки догађај поремети њихову мирну свакодневницу и онда су подстакнути да ураде нешто што иначе никад не би, да открију оно што ни други, ни они сами од себе нису очекивали, да испоље своју непознату страну или се сасвим промене: неки се покажу као феноменални, а неки као највеће ђубре. Такав је живот. А режије се нисам прихватила планирано, напросто сам пожелела да неко напише сценарио по причи коју сам имала у глави и да ме позове да играм ту улогу, а онда сам схватила да се то неће догодити, па сам села и сама написала то што сам хтела. Тако је настала „Добра жена”. Радила сам заједно са Стеваном Филиповићем на сценарију. Режија је, заправо, само проширени простор моје креативности.
Кад јој умре син јединац, Мара не рида, не запомаже, не чупа косу и не буса се у груди, не проклиње страшну судбину и не говори да више нема разлога за живот (у том смислу подсећа на лик мајке дечака самоубице, коју играте у представи „Гидионов чвор” ауторке Џоне Адамс). Напротив, она остаје „каменог лица”, одбија помоћ блиских особа, иде на посао, наставља да трчи свако јутро. Одакле црпе ту снагу и мотивацију?
Свако у неком тренутку заплаче. Људи који никад не плачу су психопате. Али има оних који крију сузе, који напросто не показују осећања, као Мара. Мислим да она нема пуно сличности са мајком из „Гидионовог чвора”, осим што су обе снажне жене, а таквима се, верујем, дешавају узбудљивије ствари. И мене људи доживљавају као веома јаку личност, али само ја и неколико мојих блиских пријатеља знамо колико сам заправо рањива и слаба. Тај „комплет слабости и снаге” чини моје биће, тај судар супротности је извор моје животне енергије, оно што ме покреће. Кад је неко искључиво јак, или је увек слаб и стално кука, тад се не дешава ништа, таква особа је досадна.
