Прва српска естрадна звезда

Кад би запевала, летеле су чаше, флаше, паре, али и дукати. У дерт су падали владари, песници, боеми, глумци, богати трговци. Њен глас је пунио кафане и ресторане у Зворнику, Мостару, Сарајеву, Београду. А, она, Софка Николић, чувена певачица, прва естрадна звезда у Краљевини Југославији, с оркестром Паје Николића, њеним супругом, правила је русвај у кафанама. Посебно у оној београдској, по имену „Бумскелер”, у којој је дуго наступала. Важила је за неприкосновену краљицу песме, истовремено и краљицу туге.

Све више истраживача се бави њеном богатом каријером. Петар Илић, новинар и публициста из Бијељине, објавио је о њој књигу, а занимљиву публикацију припремају Саша Спасојевић и др Драгољуб Покрајац, прикупљајући до сада непознате детаље о њеном животу и наступима. Спасо Секулић има мноштво њених личних предмета. У животу је најпре осетила сиромаштво, потом гламур, популарност и много новца, и на крају породичну трагедију, јер јој је у 17. години од туберкулозе умрла ћерка Марица, познатија као Мариола.

Певала и Шантићу

Рођена је 1907. у селу Табановић код Шапца, с девојачким презименом Васиљковић. Имала је 16 година кад је почела да наступа најпре испод вашарских шатри, а потом и у кафанама у Зворнику и околини. Мајка Перса, такође певачица, оставила је петоро деце, преудала се и с новим човеком кренула да пева по кафанама. Софка се нашла пред животним изазовом: како прехранити браћу и сестре. Песма јој се учинила најприхватљивијим решењем.

Људи су се тискали да је виде и чују њен глас. Тражила се столица више свуда где је певала. Кажу да је имала златно грло. Кад би запевала „Колика је Јахорина планина” или „Цојле, Манојле” кафана би прокључала од дерта и одушевљења. Летеле су чаше, шуштале новчанице.

У Мостару ју је, у кафани „Лира”, слушао и Алекса Шантић јер је, уз остале песме, изводила и његову „Емину”. Ту је провела четири године пре селидбе у Сарајево у чијим кафанама „прави лом” певајући најпопуларније песме које је доцније снимила и на плочама. Међу њима су „Зоне, мори Зоне”, „Чујеш, секо”, „Али-паша”... Да би је слушали, људи су често стајали на улици, јер у кафани није било места. Колеге су је поштовале и уважавале, међу којима и Нада Мамула и други.

– Она је, уистину, била наша прва естрадна звезда. Пунила је кафане, то је тачно, али се не може рећи да је била краљица севдалинки, иако су је новине тако представљале – сматра Спасојевић, који такође истражује њен живот и богат музички опус. У Београду је једно време становала у Зетској улици, на почетку Скадарлије, па је могуће да су је слушали Бранислав Нушић, Добрица Милутиновић, Чича Илија Станојевић, Миливоје Живановић, Раде Драинац, Тин Ујевић. Они су залазили у кафане, па и у „Бумскелер” у којој је наступала.

Вечити жал за ћерком

Пре него што ће са супругом, виолинистом Пајом Николићем опчинити Београд, дубок траг на музичкој сцени оставила је у Сарајеву. Сама је казивала да је гостовала у Бечу, Прагу, Будимпешти, Паризу, Берлину. На репертоару је имала око 200 песама. Прву плочу од стотину песама снимила је са 19 година у Берлину, с нумерама „Колика је Јахорина планина” и „Кад би знала, дилбер Стано”. Имала је 21 годину кад је у Паризу снимила другу плочу. Одатле је допутовала у Загреб у којем су, бележила је штампа, жељно чекали да уживају у њеној песми.

У Београду је становала у Крунској улици, а доцније на Топчидеру. Модерно се облачила, најчешће с чипканим, белим шеширом и тамним наочарима. Њене наступе преносио је Радио Београд, захваљујући којем су 1930. могли да је чују и слушаоци у Бечу и Будимпешти. Врањански мелос и песме су били њен фах, мада је певала оно што је публика волела и тражила. С оркестром свог супруга је 1934. године у Софији наступила пред тадашњом бугарском елитом.

Иако је у Београду било неколико певачица, кафеџије су се о њу отимале. Говорило се „да се Славија растапа од севдалинки, захваљујући овој певачици, истинској атракцији Београда”.

Свој траг оставила је и у некада култној кафани „Трандафиловић”. Кад је требало да се надмеће у извођењу севдалинки, међу првима се пријавила. И била најбоља. На једној фотографији је у друштву Маце Николић и Стане Јаковљевић Сремице.

Тадашња штампа детаљно је описивала њене наступе: „Певала је севдалинке које причају о севдаху по босанским баштама, песми булбула и мирису ђула. Па, затим јужносрбијанске песме, страсне тугованке и србијанске веселе и несташне... Док пева, стоји непомично. Нити се извија, нити преврће очима, само покаткад замахне руком и удари у даире, али све уздржљиво, јер зна шта би се десило кад би запламтела очима. Кроз густ дувански дим стотине глава, као обавијене маглом, ишчекују песму Софкину. Аплауз, усклици. Наједаред, на подијуму се појављује дама у елегантној хаљини, зачешљана коса иза ушију, око врата ниска бисера...”

Уживала је у песми, још више у наступима. Онда јој се све срушило. Умире јој ћерка Мариола. Напушта Београд и сели се у Бијељину где јој је дете сахрањено. Остала је и без супруга Паје. Од славе су сачуване само успомене. Људи су је сретали скрхану од бола. Живела је у маленој кућици и редовно одлазила на гробље. Краљица песме постала је, наједном, краљица туге. Њене песме и данас се „врте” на радио-станицама, кад се слушаоцима понуде мелодије из далеке прошлости. Тако је умела да их отпева само Софка. Била је лепа и харизматична.

Умрла је у тишини, у лето 1982. године. Сахрањена је на бијељинском гробљу, у капели поред ћерке коју никад није преболела. Једна улица у Бијељини носи њено име.

ПРИЈАТЕЉИЦА ЏОЗЕФИНЕ БЕЈКЕР

Штампа је често писала о Софкиној популарности. Једном приликом је репортер записао „да су даире у њеним рукама звечећи дрхтале, а дрхтала је и њена душа”. Њена велика пријатељица и поштоватељка била је Џозефина Бејкер. О Софки је 1968. снимљен документарни филм. Од смрти ћерке више није певала, сем за ретка снимања у Радио Београду и за наступе – концерте у хуманитарне сврхе.

ЧКИЉИ И УЖИВА

Амбијент у кафани је, према писању репортера тадашњих новина, био овакав: „Онај раздрагани чича само што није бацио капу. До њега младић који је једно око затворио и само гледа на друго, чкиљи и као да пије Софкину песму. Виолине је тихо прате, али је прате и очи њеног мужа, који такође свира виолину, његове маслинасте, лепе арабљанске очи, као код шеика, љубоморне помало...”