Prva srpska estradna zvezda

Kad bi zapevala, letele su čaše, flaše, pare, ali i dukati. U dert su padali vladari, pesnici, boemi, glumci, bogati trgovci. Njen glas je punio kafane i restorane u Zvorniku, Mostaru, Sarajevu, Beogradu. A, ona, Sofka Nikolić, čuvena pevačica, prva estradna zvezda u Kraljevini Jugoslaviji, s orkestrom Paje Nikolića, njenim suprugom, pravila je rusvaj u kafanama. Posebno u onoj beogradskoj, po imenu „Bumskeler”, u kojoj je dugo nastupala. Važila je za neprikosnovenu kraljicu pesme, istovremeno i kraljicu tuge.

Sve više istraživača se bavi njenom bogatom karijerom. Petar Ilić, novinar i publicista iz Bijeljine, objavio je o njoj knjigu, a zanimljivu publikaciju pripremaju Saša Spasojević i dr Dragoljub Pokrajac, prikupljajući do sada nepoznate detalje o njenom životu i nastupima. Spaso Sekulić ima mnoštvo njenih ličnih predmeta. U životu je najpre osetila siromaštvo, potom glamur, popularnost i mnogo novca, i na kraju porodičnu tragediju, jer joj je u 17. godini od tuberkuloze umrla ćerka Marica, poznatija kao Mariola.

Pevala i Šantiću

Rođena je 1907. u selu Tabanović kod Šapca, s devojačkim prezimenom Vasiljković. Imala je 16 godina kad je počela da nastupa najpre ispod vašarskih šatri, a potom i u kafanama u Zvorniku i okolini. Majka Persa, takođe pevačica, ostavila je petoro dece, preudala se i s novim čovekom krenula da peva po kafanama. Sofka se našla pred životnim izazovom: kako prehraniti braću i sestre. Pesma joj se učinila najprihvatljivijim rešenjem.

Ljudi su se tiskali da je vide i čuju njen glas. Tražila se stolica više svuda gde je pevala. Kažu da je imala zlatno grlo. Kad bi zapevala „Kolika je Jahorina planina” ili „Cojle, Manojle” kafana bi proključala od derta i oduševljenja. Letele su čaše, šuštale novčanice.

U Mostaru ju je, u kafani „Lira”, slušao i Aleksa Šantić jer je, uz ostale pesme, izvodila i njegovu „Eminu”. Tu je provela četiri godine pre selidbe u Sarajevo u čijim kafanama „pravi lom” pevajući najpopularnije pesme koje je docnije snimila i na pločama. Među njima su „Zone, mori Zone”, „Čuješ, seko”, „Ali-paša”... Da bi je slušali, ljudi su često stajali na ulici, jer u kafani nije bilo mesta. Kolege su je poštovale i uvažavale, među kojima i Nada Mamula i drugi.

– Ona je, uistinu, bila naša prva estradna zvezda. Punila je kafane, to je tačno, ali se ne može reći da je bila kraljica sevdalinki, iako su je novine tako predstavljale – smatra Spasojević, koji takođe istražuje njen život i bogat muzički opus. U Beogradu je jedno vreme stanovala u Zetskoj ulici, na početku Skadarlije, pa je moguće da su je slušali Branislav Nušić, Dobrica Milutinović, Čiča Ilija Stanojević, Milivoje Živanović, Rade Drainac, Tin Ujević. Oni su zalazili u kafane, pa i u „Bumskeler” u kojoj je nastupala.

Večiti žal za ćerkom

Pre nego što će sa suprugom, violinistom Pajom Nikolićem opčiniti Beograd, dubok trag na muzičkoj sceni ostavila je u Sarajevu. Sama je kazivala da je gostovala u Beču, Pragu, Budimpešti, Parizu, Berlinu. Na repertoaru je imala oko 200 pesama. Prvu ploču od stotinu pesama snimila je sa 19 godina u Berlinu, s numerama „Kolika je Jahorina planina” i „Kad bi znala, dilber Stano”. Imala je 21 godinu kad je u Parizu snimila drugu ploču. Odatle je doputovala u Zagreb u kojem su, beležila je štampa, željno čekali da uživaju u njenoj pesmi.

U Beogradu je stanovala u Krunskoj ulici, a docnije na Topčideru. Moderno se oblačila, najčešće s čipkanim, belim šeširom i tamnim naočarima. Njene nastupe prenosio je Radio Beograd, zahvaljujući kojem su 1930. mogli da je čuju i slušaoci u Beču i Budimpešti. Vranjanski melos i pesme su bili njen fah, mada je pevala ono što je publika volela i tražila. S orkestrom svog supruga je 1934. godine u Sofiji nastupila pred tadašnjom bugarskom elitom.

Iako je u Beogradu bilo nekoliko pevačica, kafedžije su se o nju otimale. Govorilo se „da se Slavija rastapa od sevdalinki, zahvaljujući ovoj pevačici, istinskoj atrakciji Beograda”.

Svoj trag ostavila je i u nekada kultnoj kafani „Trandafilović”. Kad je trebalo da se nadmeće u izvođenju sevdalinki, među prvima se prijavila. I bila najbolja. Na jednoj fotografiji je u društvu Mace Nikolić i Stane Jakovljević Sremice.

Tadašnja štampa detaljno je opisivala njene nastupe: „Pevala je sevdalinke koje pričaju o sevdahu po bosanskim baštama, pesmi bulbula i mirisu đula. Pa, zatim južnosrbijanske pesme, strasne tugovanke i srbijanske vesele i nestašne... Dok peva, stoji nepomično. Niti se izvija, niti prevrće očima, samo pokatkad zamahne rukom i udari u daire, ali sve uzdržljivo, jer zna šta bi se desilo kad bi zaplamtela očima. Kroz gust duvanski dim stotine glava, kao obavijene maglom, iščekuju pesmu Sofkinu. Aplauz, usklici. Najedared, na podijumu se pojavljuje dama u elegantnoj haljini, začešljana kosa iza ušiju, oko vrata niska bisera...”

Uživala je u pesmi, još više u nastupima. Onda joj se sve srušilo. Umire joj ćerka Mariola. Napušta Beograd i seli se u Bijeljinu gde joj je dete sahranjeno. Ostala je i bez supruga Paje. Od slave su sačuvane samo uspomene. Ljudi su je sretali skrhanu od bola. Živela je u malenoj kućici i redovno odlazila na groblje. Kraljica pesme postala je, najednom, kraljica tuge. Njene pesme i danas se „vrte” na radio-stanicama, kad se slušaocima ponude melodije iz daleke prošlosti. Tako je umela da ih otpeva samo Sofka. Bila je lepa i harizmatična.

Umrla je u tišini, u leto 1982. godine. Sahranjena je na bijeljinskom groblju, u kapeli pored ćerke koju nikad nije prebolela. Jedna ulica u Bijeljini nosi njeno ime.

PRIJATELjICA DžOZEFINE BEJKER

Štampa je često pisala o Sofkinoj popularnosti. Jednom prilikom je reporter zapisao „da su daire u njenim rukama zvečeći drhtale, a drhtala je i njena duša”. Njena velika prijateljica i poštovateljka bila je Džozefina Bejker. O Sofki je 1968. snimljen dokumentarni film. Od smrti ćerke više nije pevala, sem za retka snimanja u Radio Beogradu i za nastupe – koncerte u humanitarne svrhe.

ČKILjI I UŽIVA

Ambijent u kafani je, prema pisanju reportera tadašnjih novina, bio ovakav: „Onaj razdragani čiča samo što nije bacio kapu. Do njega mladić koji je jedno oko zatvorio i samo gleda na drugo, čkilji i kao da pije Sofkinu pesmu. Violine je tiho prate, ali je prate i oči njenog muža, koji takođe svira violinu, njegove maslinaste, lepe arabljanske oči, kao kod šeika, ljubomorne pomalo...”