Фудбал се не копира, него капира

Дане проводи на Кошутњаку, изван фудбала. Иза њега је велика играчка и тренерска каријера. Наступао је за бројне клубове, имао је доста успеха и као тренер. Данас не ради, али се нада још неком примамљивом позиву. Драгомир Драган Окука тренер је старог кова, али није још за „старо гвожђе”.

Млађе генерације у свом раду све се више ослањају на анализу, науку, статистику, док његова генерација још верује у креативност на терену, потез више и луцидност која измиче статистичким радарима. Данас су тренери старог кова освежење и предност, а да је тако, каже нам наш саговорник, најбољи је доказ оно што у Реалу ради времешни Анчелоти кога многи сматрају најбољим стручњаком на свету.

Окука је био седамдесетих и раних осамдесетих првотимац мостарског Вележа. Један је од ретких фудбалера с факултетском дипломом, па је као правник био и генерални секретар клуба и последњи директор пред почетак рата деведесетих. Желео је да отвори са супругом, такође дипломираним правником, адвокатску канцеларију, али су силом прилика морали да мењају планове. С породицом се преселио у Бечеј 1992. године и запловио у тренерске воде. Уместо адвокатуре сачекала га је тренерска школа и још једна диплома која му је отворила пут до многих клубова у Србији, а затим и у иностранству, одводећи га чак до Далеког истока, до Кине где је 2012. проглашен и за тренера године.

Ривалство с Липијем

Тренерска каријера би се у најкраћим цртама могла и овако описати: с београдским Обилићем био је државни првак, с младом репрезентацијом Србије и Црне Горе, као селектор, четврти на шампионату Европе, у Пољској је на клупи варшавске Легије освојио и првенство и куп, у Кини је 2012. проглашен за тренера године у конкуренцији Марчела Липија и неких других славних и неупоредиво боље плаћених тренера из света. Те исте године прогласили су га најбољим и у Србији. Доказао се као стручњак још и у Бугарској, Грчкој, као и на Кипру.

Титула коју је освојио с Обилићем у сезони 1997/1998, остављајући иза себе и Звезду и Партизан, донела му је први пут титулу најбољег тренера. Сећајући се тог времена каже да му је успех с Обилићем више одмогао него помогао јер су сви били уверени да је Аркан као власник клуба купио ту титулу, али он каже да није било тако. Обилић је тренирало пет-шест тренера, а само је он освојио шампионат. Но, ни то га није спасило да убрзо добије отказ и то уочи меча с немачким Бајерном у Лиги шампиона, јер Аркан није имао много стрпљења с фудбалским стручњацима.

У домаћој лиги предводио је Бечеј, Чукарички, Војводину...

Као тренер младе репрезентације СЦГ 2006. године био је надомак шампионата Европе, али су момци несрећно изгубили у полуфиналу на пенале од Украјине и освојили четврто место. Памти се и бараж уочи тог шампионата с Хрватима пред педесет хиљада гледалаца у Београду. Обе утакмице смо добили, 3 : 1 и са 2 : 1 у Загребу, а за „комшије” су тада играли Модрић, Крањчар, Ћорлука, Срна, а за нас Милијаш, Красић, Баста, Јанковић, Мирко Вучинић и други.

Пре четрнаест година добио је позив да оде у Кину, у клуб Ђангсу Сунинг, у време када је ова земља полагала велике наде у овој спорт. Председник Си Ђинпинг је велики љубитељ фудбала и желео је од Кине да направи фудбалску нацију пројектујући да 2050. постане светски првак.

Било је то време великог кинеског напретка у свим пољима, велики преображај земље огледао се и у куповини скупих фудбалера и тренера и у градњи велелепних стадиона. Пелегрини, Сколари, Тигана, Канаваро, буџет богатијих клубова пео се и до 250 милиона евра. С врхунским тренерима уговори су потписивани на своте од неколико десетина милиона евра.

Драгомир Окука је стигао у мањи клуб, с буџетом од двадесетак милиона евра, али већ наредне сезоне борио се с клубом Марчела Липија за шампионат.

– У 28. секунди дали смо гол, али његов тим је изједначио до краја утакмице, а нама реми није био довољан, и тако смо изгубили титулу. У мом клубу пет играча су постали репрезентативци, најскупљи је био Јевтић из Звезде који је доведен за 450.000 евра, а ја сам имао уговор на 250.000 евра, а ови други, богати клубови плаћали су играче из Европе и Јужне Америке од 50 до 70 милиона, а тренере 20 милиона. Зато сам се на конференцији за медије после утакмице нашалио и рекао да и није требало да ми постанемо прваци, јер нико више не би давао паре на фудбал у Кини, и сви су се насмејали.

Захвалност Кинезима

Његов утисак је данас да тај пројекат у који се ова многољудна земља упустила није дао очекиване резултате. Кинези су много напредовали у појединачним спортовима, у атлетици, пливању, скоковима у води, гимнастици, али у колективним спортовима су слабији. У фудбалу немају довољно креативности на терену и слабо се сналазе када треба да доносе одлуке у делићу секунде. Као да не знају шта ће с лоптом у кључним тренуцима. Кина је комунистичка земља, с капиталистичким економским системом, велике су социјалне разлике, имају највише милионера на свету, а у фудбалским школама фудбал уче само деца богатих.

– Правили су и велике грешке, купили су много Бразилаца за репрезентацију, али све навалне играче, и нису ништа успели да направе. У клубовима су копирали разне фудбалске школе, с различитим филозофијама игре, а фудбал се не може копирати, мора се капирати – каже Окука.

До данас остали су на само једном учешћу на светским првенствима и то 2002. године у Јапану и Јужној Кореји када их је водио наш стручњак Бора Милутиновић.

Кинеске амбиције сада су преузели људи из Саудијске Арабије, Катара, Емирата, где игра и Роналдо, Бензема, Нејмар, и наши Митровић, голман Рајковић и друге звезде, али се Кинези нису превише разочарали, остајући верни својој конфучијанској филозофији „мамалај” што би се превело као лагано, стрпљиво, полако, стићи ћемо до циља кад-тад.

Све у свему за нашег стручњака био је то незабораван период. Тренирао је неколико клубова, враћао се у земљу и одлазио још једном.

– Ја сам им неизмерно захвалан, Кинези памте ако направиш добар резултат и оставиш утисак. Упознао сам доста њихових обичаја, пропутовао целу Кину уздуж и попреко, пуно научио о овој старој цивилизацији. Увек ћу памтити да ме је на аеродрому када сам одлазио испратило чак десет хиљада навијача – сећа се с поносом Драгомир Окука.

Савремени фудбал постаје досадан

Драгомир Окука указао је и неке крајности које се појављују у савременом фудбалу. Он каже да расте утицај не само власника и менаџера на састав тима, већ и фитнес тренера, аналитичара и статистичара у односу на главног тренера. Он сматра да се превише оптерећујемо подацима колико је неко имао лопту у поседу, колико је имао пасова, колико је километара претрчао. Газде на основу статистике и новца који су уложили у играче одређују ко ће играти у првом тиму. Тренери се све мање питају, а последица тога је све мање добрих тренера. Фудбал се у суштини не мења, увек ће то бити игра у којој се траже играчи који брзо мисле, имају идеју и одиграју потез који нико не очекује.

– Овај данашњи фудбал је све више досадан гледаоцима – каже Окука.

Титула у купу

Окука је током играчке каријере носио дрес Вележа из Невесиња, затим мостарског истоименог клуба, па Леотара из Требиња и шведских клубова Еребра и Мотала. Наступао је и за младу репрезентацију Југославије седамдесетих година.

Играо је у оној сјајној генерацији мостарског прволигаша коју си чинили Хаџиабдић, Халилхоџић, Владић, Марић, Бајевић и многи други. Ова генерација је два пута освајала Куп Југославије, а Окука је наступао 1981. године када им је на финалној утакмици у Београду пехар предао у оно време најпопуларнији тенисер Боба Живојиновић.

Тренерски успеси

После одласка с Врачара где је донео титулу на стадион „Милош Обилић”, Окука је водио подгоричку Будућност, Војводину, а од 2000. преузео је варшавску Легију с којом је освојио титулу шампиона и Лига куп. Касније је водио и Вислу из Кракова, Омонију, Локомотиву из Софије, Кавалу, а у Кини Ђангсу, Чангчуен и Тјенцин. Окука је 2012. добио награду за српског тренера године.