Fudbal se ne kopira, nego kapira

Dane provodi na Košutnjaku, izvan fudbala. Iza njega je velika igračka i trenerska karijera. Nastupao je za brojne klubove, imao je dosta uspeha i kao trener. Danas ne radi, ali se nada još nekom primamljivom pozivu. Dragomir Dragan Okuka trener je starog kova, ali nije još za „staro gvožđe”.

Mlađe generacije u svom radu sve se više oslanjaju na analizu, nauku, statistiku, dok njegova generacija još veruje u kreativnost na terenu, potez više i lucidnost koja izmiče statističkim radarima. Danas su treneri starog kova osveženje i prednost, a da je tako, kaže nam naš sagovornik, najbolji je dokaz ono što u Realu radi vremešni Ančeloti koga mnogi smatraju najboljim stručnjakom na svetu.

Okuka je bio sedamdesetih i ranih osamdesetih prvotimac mostarskog Veleža. Jedan je od retkih fudbalera s fakultetskom diplomom, pa je kao pravnik bio i generalni sekretar kluba i poslednji direktor pred početak rata devedesetih. Želeo je da otvori sa suprugom, takođe diplomiranim pravnikom, advokatsku kancelariju, ali su silom prilika morali da menjaju planove. S porodicom se preselio u Bečej 1992. godine i zaplovio u trenerske vode. Umesto advokature sačekala ga je trenerska škola i još jedna diploma koja mu je otvorila put do mnogih klubova u Srbiji, a zatim i u inostranstvu, odvodeći ga čak do Dalekog istoka, do Kine gde je 2012. proglašen i za trenera godine.

Rivalstvo s Lipijem

Trenerska karijera bi se u najkraćim crtama mogla i ovako opisati: s beogradskim Obilićem bio je državni prvak, s mladom reprezentacijom Srbije i Crne Gore, kao selektor, četvrti na šampionatu Evrope, u Poljskoj je na klupi varšavske Legije osvojio i prvenstvo i kup, u Kini je 2012. proglašen za trenera godine u konkurenciji Marčela Lipija i nekih drugih slavnih i neuporedivo bolje plaćenih trenera iz sveta. Te iste godine proglasili su ga najboljim i u Srbiji. Dokazao se kao stručnjak još i u Bugarskoj, Grčkoj, kao i na Kipru.

Titula koju je osvojio s Obilićem u sezoni 1997/1998, ostavljajući iza sebe i Zvezdu i Partizan, donela mu je prvi put titulu najboljeg trenera. Sećajući se tog vremena kaže da mu je uspeh s Obilićem više odmogao nego pomogao jer su svi bili uvereni da je Arkan kao vlasnik kluba kupio tu titulu, ali on kaže da nije bilo tako. Obilić je treniralo pet-šest trenera, a samo je on osvojio šampionat. No, ni to ga nije spasilo da ubrzo dobije otkaz i to uoči meča s nemačkim Bajernom u Ligi šampiona, jer Arkan nije imao mnogo strpljenja s fudbalskim stručnjacima.

U domaćoj ligi predvodio je Bečej, Čukarički, Vojvodinu...

Kao trener mlade reprezentacije SCG 2006. godine bio je nadomak šampionata Evrope, ali su momci nesrećno izgubili u polufinalu na penale od Ukrajine i osvojili četvrto mesto. Pamti se i baraž uoči tog šampionata s Hrvatima pred pedeset hiljada gledalaca u Beogradu. Obe utakmice smo dobili, 3 : 1 i sa 2 : 1 u Zagrebu, a za „komšije” su tada igrali Modrić, Kranjčar, Ćorluka, Srna, a za nas Milijaš, Krasić, Basta, Janković, Mirko Vučinić i drugi.

Pre četrnaest godina dobio je poziv da ode u Kinu, u klub Đangsu Suning, u vreme kada je ova zemlja polagala velike nade u ovoj sport. Predsednik Si Đinping je veliki ljubitelj fudbala i želeo je od Kine da napravi fudbalsku naciju projektujući da 2050. postane svetski prvak.

Bilo je to vreme velikog kineskog napretka u svim poljima, veliki preobražaj zemlje ogledao se i u kupovini skupih fudbalera i trenera i u gradnji velelepnih stadiona. Pelegrini, Skolari, Tigana, Kanavaro, budžet bogatijih klubova peo se i do 250 miliona evra. S vrhunskim trenerima ugovori su potpisivani na svote od nekoliko desetina miliona evra.

Dragomir Okuka je stigao u manji klub, s budžetom od dvadesetak miliona evra, ali već naredne sezone borio se s klubom Marčela Lipija za šampionat.

– U 28. sekundi dali smo gol, ali njegov tim je izjednačio do kraja utakmice, a nama remi nije bio dovoljan, i tako smo izgubili titulu. U mom klubu pet igrača su postali reprezentativci, najskuplji je bio Jevtić iz Zvezde koji je doveden za 450.000 evra, a ja sam imao ugovor na 250.000 evra, a ovi drugi, bogati klubovi plaćali su igrače iz Evrope i Južne Amerike od 50 do 70 miliona, a trenere 20 miliona. Zato sam se na konferenciji za medije posle utakmice našalio i rekao da i nije trebalo da mi postanemo prvaci, jer niko više ne bi davao pare na fudbal u Kini, i svi su se nasmejali.

Zahvalnost Kinezima

Njegov utisak je danas da taj projekat u koji se ova mnogoljudna zemlja upustila nije dao očekivane rezultate. Kinezi su mnogo napredovali u pojedinačnim sportovima, u atletici, plivanju, skokovima u vodi, gimnastici, ali u kolektivnim sportovima su slabiji. U fudbalu nemaju dovoljno kreativnosti na terenu i slabo se snalaze kada treba da donose odluke u deliću sekunde. Kao da ne znaju šta će s loptom u ključnim trenucima. Kina je komunistička zemlja, s kapitalističkim ekonomskim sistemom, velike su socijalne razlike, imaju najviše milionera na svetu, a u fudbalskim školama fudbal uče samo deca bogatih.

– Pravili su i velike greške, kupili su mnogo Brazilaca za reprezentaciju, ali sve navalne igrače, i nisu ništa uspeli da naprave. U klubovima su kopirali razne fudbalske škole, s različitim filozofijama igre, a fudbal se ne može kopirati, mora se kapirati – kaže Okuka.

Do danas ostali su na samo jednom učešću na svetskim prvenstvima i to 2002. godine u Japanu i Južnoj Koreji kada ih je vodio naš stručnjak Bora Milutinović.

Kineske ambicije sada su preuzeli ljudi iz Saudijske Arabije, Katara, Emirata, gde igra i Ronaldo, Benzema, Nejmar, i naši Mitrović, golman Rajković i druge zvezde, ali se Kinezi nisu previše razočarali, ostajući verni svojoj konfučijanskoj filozofiji „mamalaj” što bi se prevelo kao lagano, strpljivo, polako, stići ćemo do cilja kad-tad.

Sve u svemu za našeg stručnjaka bio je to nezaboravan period. Trenirao je nekoliko klubova, vraćao se u zemlju i odlazio još jednom.

– Ja sam im neizmerno zahvalan, Kinezi pamte ako napraviš dobar rezultat i ostaviš utisak. Upoznao sam dosta njihovih običaja, proputovao celu Kinu uzduž i popreko, puno naučio o ovoj staroj civilizaciji. Uvek ću pamtiti da me je na aerodromu kada sam odlazio ispratilo čak deset hiljada navijača – seća se s ponosom Dragomir Okuka.

Savremeni fudbal postaje dosadan

Dragomir Okuka ukazao je i neke krajnosti koje se pojavljuju u savremenom fudbalu. On kaže da raste uticaj ne samo vlasnika i menadžera na sastav tima, već i fitnes trenera, analitičara i statističara u odnosu na glavnog trenera. On smatra da se previše opterećujemo podacima koliko je neko imao loptu u posedu, koliko je imao pasova, koliko je kilometara pretrčao. Gazde na osnovu statistike i novca koji su uložili u igrače određuju ko će igrati u prvom timu. Treneri se sve manje pitaju, a posledica toga je sve manje dobrih trenera. Fudbal se u suštini ne menja, uvek će to biti igra u kojoj se traže igrači koji brzo misle, imaju ideju i odigraju potez koji niko ne očekuje.

– Ovaj današnji fudbal je sve više dosadan gledaocima – kaže Okuka.

Titula u kupu

Okuka je tokom igračke karijere nosio dres Veleža iz Nevesinja, zatim mostarskog istoimenog kluba, pa Leotara iz Trebinja i švedskih klubova Erebra i Motala. Nastupao je i za mladu reprezentaciju Jugoslavije sedamdesetih godina.

Igrao je u onoj sjajnoj generaciji mostarskog prvoligaša koju si činili Hadžiabdić, Halilhodžić, Vladić, Marić, Bajević i mnogi drugi. Ova generacija je dva puta osvajala Kup Jugoslavije, a Okuka je nastupao 1981. godine kada im je na finalnoj utakmici u Beogradu pehar predao u ono vreme najpopularniji teniser Boba Živojinović.

Trenerski uspesi

Posle odlaska s Vračara gde je doneo titulu na stadion „Miloš Obilić”, Okuka je vodio podgoričku Budućnost, Vojvodinu, a od 2000. preuzeo je varšavsku Legiju s kojom je osvojio titulu šampiona i Liga kup. Kasnije je vodio i Vislu iz Krakova, Omoniju, Lokomotivu iz Sofije, Kavalu, a u Kini Đangsu, Čangčuen i Tjencin. Okuka je 2012. dobio nagradu za srpskog trenera godine.