Глупост је гора од зла
Као и свуда, и код нас су најглупљи они људи који „знају све”. Када на то насаде тврдоглавост и жестину, онда је то најсигурнији доказ да је на делу опасна глупост. А таквих имамо и за извоз
Добро је познато уверење да је глупост најраспрострањенија појава у људском роду. Има безброј изрека о људској глупости а неке од њих вреди с времена на време поново прочитати. На пример ове: „Никада не потцењујте снагу људске глупости.” „Геније може имати своја ограничења, али глупост није тако ометена.” „Проблем са светом је што су глупи превише самоуверени, а паметни пуни сумњи.” „Истина нема одбране од будале одлучне да верује у лаж.” „Ништа на свету није опасније од искреног незнања и савесне глупости.” Има, наравно, и научно доказаних истина које у данашње време и те како треба имати на уму. На пример, социологија је доказала следеће: када се створи организација у којој један човек поседује сву моћ и сви су у обавези да му повлађују у његовим фиксацијама и предубеђењима, сигуран резултат такве ситуације је – глупост. А доказано је и то да када глупост преузме контролу, речи, а са њима и људи који их изговарају, озбиљно губе везу са оним што је стварност.
Примера за овакве ситуације има безброј и у прошлим временима и у садашњости. На листама најглупљих одлука у историји налази се одлука Франца Фердинанда да, после неуспешног првог атентата на њега у Сарајеву, нешто касније изиђе поново међу народ у отвореном аутомобилу. Високо на листи глупости је пропаст америчке коњице у сукобу са Индијанцима код Литл Биг Хорна. Командант масакрираних коњаника био је самоуверени генерал Кастер, о коме и дан-данас америчка популарна култура мисли да је био и уображен, и дрзак, и глуп. Високо на листи глупости је и Стаљин, који је издао строго али глупо наређење да га нико не узнемирава док је у својој спаваћој соби. Првог марта 1953. Стаљин се није, као обично, појавио из своје спаваће собе већ у рану зору. Нико није смео да провири и утврди да ли је све у реду. Тек много сати касније, дојурили су другови из Политбироа и колективно улетели у његову спаваћу собу. Открили су Стаљина несвесног и непокретног на поду. Умро је четири дана касније. Високо на листи катастрофално глупих одлука је и наређење да се са отвореног мора заузме висинска кота Галипоље на турској обали године 1915. Одговорност за уништење британских трупа које је уследило у великој мери приписана је Винстону Черчилу, аутору овог глупог и трагичног плана.
Колико је било глупости у одлуци да се непостојећи напад на америчку ратну морнарицу у Тонкиншком заливу прогласи за разлог инвазије на Вијетнам! У том крвавом рату погинуло је преко 50.000 америчких војника а страдали су милиони Вијетнамаца, да би се, на крају, Америка срамно извукла. Као и у Авганистану нешто касније, а као што ће се већ сутра извући и из Украјине. И ту смо код највеће глупости овог века – одлуке да украјинска држава артиљеријом нападне сопствено становништво у Донбасу и целих осам година врши истребљење људи само зато што им је матерњи језик руски. И то све на наговор „лукавих” Американаца и још „лукавијих” Британаца. У сваком случају, сва та глупост довела је и до све присутније спознаје да ниједна дрога, ни алкохол, ни дуван, ни коцка, ни проституција, ни криминал не изазивају основне болести друштва. Многи данас мисле да, ако се стварно тражи извор друштвених проблема, не треба тестирати људе на дрогу, већ на глупост, незнање, похлепу и заљубљеност у моћ. Како би рекао Дејвид, мој пријатељ из Калифорније, дати владајућој клики контролу над новцем и над машинеријом репресије исто је као дати тинејџеру флашу вискија и кључеве од аутомобила.
Чудна правила европска
Дакле, глупост је опаснија од зла због тога што је зло препознатљивије. У животу знамо како да препознамо лоше ликове – диктаторе који крше људска права, серијске убице или насилне криминалце. Дитрих Бонхефер (Dietrich Bonhoeffer), немачки теолог, још тридесетих година 20. века у свом трактату под називом „Теорија глупости” то овако објашњава: „Против зла се може протестовати, оно може бити разоткривено и, ако је потребно, заустављено силом. Зло увек носи у себи семе самоуништења.” С друге стране, борба против глупости није лака из најмање два разлога. Прво, као друштво смо много толерантнији према њој. За разлику од зла, глупост се не сматра пороком који треба кажњавати. Не критикујемо оштро друге због њиховог незнања. Друго, глуп човек је „склизак” противник. Не може бити побеђен аргументима или логиком. Напротив, када је суочен са непобитним чињеницама, он експлодира и реагује агресивно. Није случајно Марк Твен овако саветовао: „Никада се не расправљајте са глупим људима, они ће вас повући на свој ниво и тамо вас победити искуством.” Значи, глупост има много већи потенцијал да нам уништи животе. Један моћни идиот може нанети много већу штету, него повећа група бескрупулозних сплеткароша. Сваки човек може правити грешке, али само идиот упорно остаје у својој заблуди. Како би рекао мој пријатељ Дејвид: „Ароганција и глупост су смртоносна комбинација.”
Бонхефер је уочио и то да је, врло често, глупост битно својство институција, чак више него појединаца. А то је тек опасно по обичне људе! Један од најистакнутијих примера може бити ЕУ као институција. Колико мора да буде акумулиране глупости да континент који је пре 25 година скоро парирао Америци у БДП-у данас не постиже ни половину БДП-а који постиже Америка? Колико мора бити глупости у томе да на своју територију доведете милионе миграната да вам из темеља пољуљају економију, културу, обичаје и – оно што је најважније – друштвени мир? Колико мора бити глупости у институцији која се упорно бори против слободе говора и која уводи драстичне казне за оне појаве које, потпуно произвољно, етикетира као „дезинформације” или „говор мржње”?
Али ни у појединим европским државама не мањка „чудних” закона и правила. На пример, у Шведској је противзаконито жалити се усред дуге, тамне зиме да вам недостаје сунце?! У Паризу се пепељара сматра смртоносним оруђем. У Немачкој бег из затвора није противзаконит чин. У Швајцарској сушење веша напољу, недељом, строго је забрањено. У Француској љубљење на перону железничке станице није дозвољено. У Италији је противзаконито да мушкарац носи женску одећу. У Холандији је противзаконито да провалника у ваш стан закључате у орман. У Мађарској је забрањено вођење љубави у просторији у којој је упаљено светло. У Хрватској је забрањено спавати на клупи у парку и хркати. У Северној Македонији противзаконито је да сувозач буде у пијаном стању. У Србији је употреба канабиса и даље противзаконита иако је Србија „изнедрила” највећу илегалну плантажу канабиса у Европи.
Уз велику моћ, велика глупост
Све то, и глупост појединца и глупост институције, Бонхефер овако формулише: „Ни протести ни употреба силе немају ефекта, разум пада на глуво уво, чињенице које су у супротности са њиховим предрасудама једноставно нису прихваћене. А када су чињенице непобитне, оне се једноставно одбацују као небитне, као споредне. У свему овоме, глуп човек, за разлику од злог, потпуно је самозадовољан, а пошто се лако изнервира, постаје опасан, дрзак и офанзиван.” Много пута смо се уверили да руку подруку с великом моћи иде и велика глупост. Јер, као и зло, глупост није претња све док нема моћ. Бонхефер пише: „При ближем посматрању постаје јасно да свака велика експлозија моћи у јавној сфери, политичкој или религиозној, зарази велики део човечанства глупошћу.” Ово се дешава на два начина. Прво, глупост вас не спречава да држите моћ. Историја и политика обилују примерима где су неуки или неквалификовани људи стигли на врх (и где су мудри били искључени или елиминисани). Друго, природа моћи захтева од појединца да се одрекне чак и своје способности за интелигентно размишљање – али и других важних способности, као што су независност, критичко размишљање и рефлексија. Колико пута смо сведочили како се харизматични и паметни аутсајдер, пун разумних идеја, претвара у идиота чим преузме дужност. Као да су му политички слогани, пароле и слично преузели душу. Тако створени идиот је под чаролијом, заслепљен, моћ га је претворила у аутомат који рецитује унапред припремљене фразе. Моћ је незадрживо исисала интелигенцију из тог појединца, претварајући га у анимираног манекена или, још горе, у свеприсутног, наметљивог, психодавитеља. Поређења са нашим животом у напаћеној Србији могућа су и врло очигледна. Као и свуда, и код нас су најглупљи они људи који „знају све”. Када на то насаде тврдоглавост и жестину, онда је то најсигурнији доказ да је на делу опасна глупост. А таквих имамо и за извоз. Само, тај извозни производ нема потражњу. Остаје да се сами носимо и боримо са њиховим смртоносним глупостима.
