Тишина као форма дијалога

Од новембра 2024. године баук студентских протеста кружи Србијом. Почели су мирним окупљањима испред факултета диљем земље, настављени су блокадама због насиља над студентима, а затим су се проширили на друге институције и делове друштва, а трају и током 2025. године. Иницијални повод за њихов настанак била је трагедија на Железничкој станици у Новом Саду од 1. новембра 2024. године, када је петнаесторо људи погинуло услед пада надстрешнице, а двоје је тешко озлеђено и животно угрожено. Интензитет и облик академских побуна се мења: од тихих окупљања на улицама, преко организованих блокада универзитета, културних центара, раскрсница и путева, пешачких маршева из града у град, до масовних скупова без говорника, али су у свим тим менама блокаде обележене непредвидивошћу и аутентичним изразом генерације зед. Иако у неким аспектима подсећају на раније глобалне протесте и покрете, српски студентски протести нису тек њихов одјек. Без суштинске подршке локалних институција, политичких актера и спољашњих фактора, они доносе наднаравне новине уз помоћ организације засноване на особеној директној (пленумској) демократији произашлој из одбацивања традиционалних ауторитета. Поред наведеног, протести академаца се издвајају и свежином и инвентивношћу осмишљених акција, а њихов највећи вредносни домет је парадоксална употреба ћутње како би се истакла безгласност жртава.

Недостатак лидера у актуелним студентским протестима у Србији донекле одражава ширу глобалну кризу ауторитета, како је приметио Славој Жижек, због чега појединци све више одбацују традиционалне хијерархијске структуре. Протести у Шпанији 2011. године (Индигнадос) настали су као одговор на чињеницу да традиционална левица више не заступа интересе младих, што је касније довело до настанка покрета Подемос. Принцип хоризонталне организације присутан је и у протестним покретима попут „Окупирајмо Вол стрит” у Америци или Жутих прслука у Француској. Одсуство предводника и чврсте хијерархије у овим примерима онемогућило је властима да неутралишу протесте путем преговора или репресије. То је, међутим, истовремено отежало артикулисање јасних политичких захтева. Недостатак ауторитета у српским и, шире узев, глобалним покретима и протестима може се разумевати и као део ширег феномена политичке еволуције: млађа генерација све више одбацује традиционалне форме репрезентације и наговештава нове потенцијале и могућности будућих друштвених покрета широм света.

Подстицајни транспаренти

Протестанти у Србији боре се за право и правду тако што, готово бергсоновски интуитивно, осећају тренутак у коме ће спровести убедљиву и креативну акцију, супротстављајући је институционалној ригидности. Протести су се тако почели доживљавати не само као одговор на нагомилане неправде већ и као позив на дубљу промену која ће преиспитати темеље познатих нам структура система.

Протести у Србији разоткрили су нешто до сада непознато о генерацији зед, која их предводи: иако су одрастали у политичком окружењу у којем су традиционални системи (од парламента и политичких партија до универзитета и синдиката) хијерархијски затворени и крути, они су према њима критички настројени. Партијска политика се за ову генерацију показала као систем у којем су преговори често унапред одређени, што је Мишел Уелбек ефектно приказао у свом роману „Поништено”, разоткривајући затвореност и отуђеност политичког дела француског друштва. Протести српских академаца су и својеврсни одговор на превладавајући доживљај непостојања иједног формата у оквирима институција постојећег система који би истински заступао њихове интересе као и грађана и грађанки наше земље у целини.

Протести генерације зед одликују се мирољубивим, достојанственим и уметнички надахнутим акцијама, избегавајући анархистичке, узбуњивачке и инструментализовано-политичке конотације. Подстицајни транспаренти и видео-садржаји који се вирално шире једнако доприносе демонтирању непробојних традиционалних и/или репресивних политичких и медијских наратива који маргинализују и негативно таргетирају демонстранте. Студентски протести артикулисали су се, као што је наведено, бројним оригиналним, ефектним, смисленим и добро организованим акцијама које су добиле готово ритуални карактер – од блокада факултета, као места симболичког почетка отпора, преко протеста без говорника, који сугеришу одбијање лидерства и инсистирање на заједништву, до блокада саобраћајница, које и дословно заустављају ток свакодневице и постављају питање: „Куда даље?” Протестне акције генерације зед кулминирале су студентским маршевима који су отпочели 1. фебруара 2025. године, на дан када се навршило три месеца од пада надстрешнице у Новом Саду. Тога дана студенти су се пешке упутили из Београда у Нови Сад како би одали почаст жртвама и сусрели се, носећи заставе, на новосадским мостовима са тамошњим студентима. Пешачки марш истовремено је и врхунско поклоњење жртвама и симболички чин њиховог (не)могућег искупљења, али и солидарност вишега реда која се телесно утемељује у простору. Ходање, тај најелементарнији вид кретања, постаје чин политичког присуства којим се одашиље порука да се жртве морају искупити. Протестни марш је тако превазишао реалполитичке циљеве протеста и постао ходочасни пут ка Врлини. Након заједнички пређених осамдесет километара студенти су саборно сневали у леденој ноћи, на средини пешачког пута за Нови Сад, на једном фудбалском стадиону, на стиропорима. Сусрет студената из Београда и Новог Сада, уз подршку импресивног броја грађана, створио је снажан осећај заједништва и солидарности – праву катарзу. Десетине хиљада људи доживело је искуство загрљаја и плакања, незабележено на минулим студентским протестима у Србији од деведесетих година до данас. На дубоку друштвену неправду те репресију над критичарима власти (укључујући у то и гажење демонстраната аутомобилима и батинање) студенти су одговорили поклоњењем жртвама посусталог система. Учинили су оно што бива могуће у уметности, али је готово невиђено у реалполитици: одбили су да се злу супротставе силом, бирајући врлину и ненасиље као свој пут.

Помоћни садржаји студентске побуне условљени су дигиталном ером те се обликују кроз културу мима, ироније, поп-референци, генерацијских и локалних специфичности. Транспаренти и пароле, који су добили разнородне виралне интерпретације и изузетну видљивост, нису само средство политичког ненасилног отпора, већ и артефакти културе, сведочанство о начину на који се изражава генерација зед. Њени представници најчешће посежу за луцидним хумором у спрези са поп-културом („Не брукај ме, Загорка”), сентименталним тоновима препознатљивих мелоса којима се пак шаљу отрежњујуће и упозоравајуће поруке („Не би било ове крви да је било све по закону”) или ироничним провоцирањем уснулих чланова друштвене и политичке заједнице („Спавај мирно, нано, све је блокирано”, „Изађи, мала”). Транспарент „Изведи Кобре, ми смо Анаконде” кроз духовите политичке и попкултурне алузије даје ефектну поруку да академци неће одступити од својих наума и да се не плаше застрашивања. Транспарент „Смеши ти се, смеши Лаура Ковеши” призива врсну европску тужитељку, повезујући правду и иронију кроз поетски ритам. Духовито је предочена и истрајност и храброст демонстраната у вези са протестним акцијама које се доводе у везу са љубавним искуством у дигиталном добу: „Блокирала сам бившег, сад ћу и мост”. Бројне транспаренте боје иронија и локални контекст: „Нема Заге, нема Ћација, тражи их цела нација”, а неки од њих имају егзистенцијалистичке и метафизичке тонове: „Што се тиче морала, морали смо”, „Није револуција, него егзорцизам”...

Eтичкa обавезa према жртвама

Несвакидашње ритуалне и перформативне карактеристике студентских акција умногоме су обележиле на виши ниво уздигнуте фотографије, објављене на студентским инстаграм налозима и другим мрежама, а посебно су се истакли кратки видео-снимци студената Факултета драмских уметности који су права ремек-дела. Фотографија „Зло у ретровизору” Иве Танацковић маестрално приказује застрашујући одраз погледа женске особе убице у ретровизору, у тренутку њеног покушаја да прегази студенткињу редарку на протесту. Изузетан је и видео студената Факултета драмских уметности под називом „Крајње је време да се пробудиш”, снимљен из угла возача ком капци падају од хипнозе док преко радија слуша поруке српског председника. Возачу се потом указује утвара девојке на пешачком прелазу, он се тргне кад јој се већ опасно приближио, али се не зауставља. Касно повлачи ручну кочницу и схвата да се заправо залетео у зид. Урађен у маниру напетог психотрилера, видео изразито стилизованог звука и врсне монтаже сажима читаву нашу новију историју страшних последица политичке манипулације. Висок степен креативности студентских протеста 2024/2025. не сведочи само о особеном изразу једне нове генерације. Креативност је интегрисана у саму структуру њиховог политичког отпора. Креација дела наспрам силе, насиља и мржње. У томе су протести у Србији без премца у новијој историји. Креативно изражавање не само да појачава ефикасност протеста, већ их претвара у платформу за дугорочне промене у друштву и нове облике грађанског активизма.

Најснажнији и најмоћнији аспект протеста је свакодневно тромесечно одавање петнаестоминутне почасти жртвама страдалим испод надстрешнице у Новом Саду. Сваки скуп, маршеви и блокаде укључују ритуалну тишину у трајању од петнаест минута, колико је људи страдало под надстрешницом. Ова пракса се проширила и на средње школе, институције културе, здравства, као и поједине медијске куће, па и људе затечене на улицама: свакога дана у 11.52 солидарни грађани придружују се колективном чину одавања почасти жртвама. Кулминација протестне тишине била је на београдској Славији 22. децембра 2024. године. Тада се догодило нешто што је превазишло политику, стратегију протестног деловања па и непосредну емоцију бола. Те хладне вечери тишина демонстраната се преобразила у присуство нечега много дубљег – етичке обавезе према жртвама. Стотина хиљада људи стајала је у вакууму звука у коме никога ни један једини глас или телефон није одао те се могла осетити непатворена људскост. Уместо парола и буке, говорила је колективна тишина у име оних чији су гласови насилно прекинути. Студенти су овим врхунским гестом показали да се отпор не изражава само кроз негацију или сукоб, већ кроз емпатију.

Емануел Левинас је тврдио да лице Другог носи морални императив који захтева наш одговор. Када студенти заједно са грађанима стоје у ултимативној тишини, они постају лица људи који више не могу говорити. Протестанти не посежу овде за тишином као празнином, већ као формом дијалога, у коме правда почиње препознавањем патње Другог. Ноам Чомски је упућивао на то да постоје две врсте тишине – једна која је наметнута и репресивна и друга која је активна и ослобађајућа. Генерација зед је отелотворила тишину као простор отпора, док су институције користиле ћутање као стратегију контроле. Када моћник не одговара, не признаје бол и не реагује на захтеве за правдом, он користи тишину као оруђе манипулације, облик пасивног угњетавања које одржава статус кво. Овај раскол између ослобађајуће тишине студената и репресивне тишине институција постао је срж сукоба – између сећања и заборава. Студенти су тишину трансформисали у најјачи облик говора. Њихова тишина постала је непоколебљива и знак је присутности оних који су избрисани. Протест, према томе, није само чин отпора, већ и чин реконструкције – враћања Других у заједнички простор кроз колективну тишину. Жан Бодријар би ову ситуацију описао као сукоб симулакрума моћи и стварности заједнице. Институционална тишина покушава да створи илузију нормалности, као да се баш ништа догодило није, као да се све може наставити без последица. Насупрот томе, тишина протестаната ствара простор у којем илузија моћи пуца, откривајући њену неспособност да одговори на најважније питање – питање правде. У ритуалним понављањима петнаестоминутне тишине заправо је почела да се дешава трансформација појединаца, а онда даље и самог друштва. Тишина је најпре отпочела као жалост, немогућност да се о трагичном проговори, а потом је побудила нову наду у могућност личног и колективног преображаја. Остаје да се види да ли ће грађани и грађанке Србије остати непоколебљиви и истрајни на том путу могућег спасењa.

*Tекст  је објављен у „Књижевном магазину” , број 245, 2025.