Револуција у глави
Ових дана сам на протесту у Београду срео згодну групу студената. Имали су свој властити хумор, сувише личан како се не би могло помислити да је настао на неким другим протестима, на неким другим местима. Над њима је струјала свежина, мирноћа, осећај надмоћи
„И мекана средња класа се стиснула до последњег, јер је зграда била потпуно окружена. А бука споља била је звоњење револуције.” Фил Окс
Као дете педесетих, Фил Окс је често изостајао из школе и проводио поподнева у локалном биоскопу. Омиљени филм му је био Бунтовник без разлога. Он је сањао да једног дана постане каубој као Џон Вејн, тинејџерски побуњеник као Џемс Дин или секс-симбол попут Елвиса Преслија. Уместо тога, своју љубав према Холивуду пренео је у Њујорк, где је постао један од најпознатијих фолк певача на свету.
На фолк сцени Гринич Вилиџа стварао је песме брзином због које се Боб Дилан пожалио: „Просто не могу да стигнем Фила.” Године 1968, са 27 година, учествовао је на демонстрацији Фестивал живота против рата у Вијетнаму. Током извођења његове песме, чији стихови гласе: „Нећу више корачати за вођу који нас води у рат. / Нема више марша за мене зато што сам видео превише крви и бола”, млади људи у маси запалили су своје регрутне картице. Био је то кључни тренутак у Оксовом животу. Осећао се као холивудски јунак.
У периоду између 1960. и 1970. године послератно друштво било је темељно потресено: управо су ове године трајно обликовале модел нашег данашњег живота. Било је то време оптимистичког идеализма, који је мотивисао људе да се окупљају и да кроз осећај заједништва доводе у питање успостављене структуре моћи у готово свим областима друштва. Ове године су поставиле агенду која је и у данашњем средишту борбе између западних либералних вредности и свих врста фундаментализма: права појединца и његовог односа према „држави”.
У свету без мобилних телефона и компјутера музика је омогућила умрежавање младих, повезала их је идејама, речима, хумором и, изнад свега, смислом за колектив и заједничке захтеве. Од Лондона до Сан Франциска, од Њујорка до Западног Берлина, музика и поезија Дилана, Хендрикса, Запе, „Битлса”, „Стоунса” и „Џеферсон Ерплејна” постале су звучна трака која је повезивала милионе оних који су желели да промене свет.
Нова генерација желела је да избегне терет прошлости и помери границе на које су пристајали њихови родитељи. Нарастајуће изобиље и ерозија класно заснованих друштава упућивали су на бављење собом, на идеју о појединцу као „космонауту унутрашњег простора који открива нове путеве разумевања света” – без обзира на то да ли је реч о слободном сексу, проширивању свести помоћу дрога, источњачким религијама или езотеријским знањима.
Контракултура је ангажовала знатан број људи и провоцирала дебате у којима се са „ако” прешло на „како”. Ова акција била је усмерена против америчке војне интервенције у Вијетнаму. Позиција најмоћније светске државе која непрестано бомбардује неразвијену земљу да би помогла угроженом диктатору ујединила је противнике рата на свим странама света.
Карневал или злочин
Норман Мајлер је у својој књизи Војске ноћи из 1968. приказао марш на Пентагон у којем су мировни активисти покушали да истерају зле духове Пентагона. Након што је свој позив за служење војске убацио у врећу коју ће потом предати Министарству правде, један од студената је изјавио како су се студенти на почетку бојали када су први пут спаљивали своје позиве у војску – поздрављали су се са својим девојкама и породицама и чекали да се пред њима отворе врата затвора. Али их нису затворили. „Сада мислимо да се власт можда боји да нам приђе. Многи момци који су се прошле године бојали да нам се придруже ове године неће осећати страх.”
Неколико хиљада демонстраната пробило је кордон Националне гарде и успели су да дођу до периметра зграде, где су се суочили с наоружаним војницима, заправо својим униформисаним вршњацима. Једна девојка је ставила два прста на своје усне, пољубила их и њима такнула војникове усне. Четворица војника су је одмах шчепала и одвукла у затвор. Онај војник с којим је разговарала узалудно је покушавао да објасни да га девојка није повредила. Снаге војне и федералне полиције су интервенисале, растурили су скуп и ухапсили хиљаду демонстраната.
Од тог времена ствари су се промениле нагоре: активирана је и мрачна мрежа присмотре. Десница се вратила на власт, а левица као да је пропустила шансу да произведе оно што би било визионарско или универзално. Уместо тога, појава и успон фундаментализма суочили су демократију са спољним претњама које у питање доводе њихов опстанак.
Када гледамо снимак „буре” у америчком Капитолу у Вашингтону, који су у јануару 2021. предузеле Трампове присталице, слика која нам задржи пажњу је „шаман” Ченсли, који је одевен у костим са роговима, крзненим оковратником и лицем обојеним у црвено-плаво-белу боју. Ченслијеви рогови нам помажу да развејемо дилеме о озбиљности овог догађаја – да мародери настоје да побију људе у овој згради. Подела између глумљеног и стварног насиља објашњава због чега је велики број оних који су упали у зграду Капитола био изненађен када су оптужени да су извршили стварни злочин. Догађај је њима више личио на карневал.
Ових дана сам на протесту у Београду срео згодну групу студената. Имали су свој властити хумор, толико личан да се не би могло помислити да је настао на неким другим протестима, на неким другим местима. Над њима је струјала свежина, мирноћа, осећај надмоћи. Били су равнодушни према онима који су их прислушкивали, фотографисали, о њима правили белешке или им се дивили. Осећај међусобне повезаности био им је природан, јер су га сматрали психичким нуспродуктом њиховог подухвата.
Ова нова млада генерација више верује у технологију него иједна претходна. Али она верује и у знање и у револуцију. Њихов радикализам налази се у здравом неповерењу према властима – јер власти су за ову генерацију оличење зла. Та власт је одређеном политиком покушала да им испере мозак. И док се безвредност увукла у радничку класу, отуђену, незаинтересовану и нимало пажљиву према процесу самог рада, нова генерација мрзи власт, јер је власт лагала и, јачајући сваким даном, разарала будућност властитог народа.
Не верујте нестрпљивима
Слушао сам студенткињу како се обраћа онима који су прешли тридесету: „Ако желите да кренете с нама, у реду, ваша ствар, али ми имамо наших ствари које ћемо сами да обавимо, придружили нам се ви или не.” И још: „Не верујте онима који су нестрпљиви. Збрка само помаже властима.” Већина наставника је саветовала студенте, многе од њих је понела бујица ове моралне струје. Они су морали да донесу одлуку да се прикључе студентима у пола ноћи, потпуно свесни где ће њихове каријере скренути или завршити. Власт је могла да напада, туче, затвара и протесте лажно приказује, да на крају покуша да их злоупотреби, али победу није могла да оствари, јер не може да разуме овај покрет који надахњује стотине хиљада људи на маршеве који нису чак ни детаљно планирани.
Мислио сам да сам престар да бих учествовао у још једном протесту, али то ништа не мења. Када се обавезујемо да ћемо давати подршку, саветовати и помагати сваког студента, зашто бисмо били уверени да смо поштеђени од последица такве обавезе: протестовање против власти свим могућим средствима наше савести подразумева да нећемо избегавати да платимо цену која се успут појави.
Упркос нестајању утопија из шездесетих, много тога је још увек међу нама присутно. Линије које то повезују могу да буду трасиране од грађанских права до мултикултурализма, од толерантног друштва до феминизма и ЛГБТ, од хипи покрета до бриге за окружење и судбину локалне заједнице. Упркос многострукости облика сваке од револуција које су се дешавале, упркос њиховим бројним успонима и падовима, поразима и непланираним последицама, резултати промена су опстали и представљају основе наших живота данас. Ипак, изнад свих револуција у спољном свету, најбитнија је „револуција у глави”, која перманентно траје.
