Шта су Албанци хтели 17. марта?

Документарни филм ауторке Слађане Зарић, који је на програму РТС 1, вечерас у 21 сат, доноси причу о дешавањима на Косову и Метохији 17. марта 2004. године, када је осам Срба убијено на кућном прагу, око 4.000 људи трајно расељено, 900 кућа и станова разорено, 35 цркава и манастира Српске православне цркве оштећено и уништено...

У дивљању и терору који су се на Косову и Метохији одвијали 17. и 18. марта, укупно је повређено 954. људи, 170 Срба је тада имало теже повреде. Повређен је и 61 припадник Кфора и 65 међународних полицајаца. Етнички је потпуно очишћено шест градова и девет села. После 17. марта, Срба више нема у Приштини, нема их ни у Урошевцу, Гњилану, Ђаковици…

Дан када је запаљено Косово

А све је почело оптужбом, објашњава нам ауторка Слађана Зарић, која никад није доказана - да су Срби криви за утапање тројице албанских дечака у реци Ибар, које се догодило 16. марта у поподневним сатима. И међународна истрага коју је покренуо Унмик није могла да докаже да ову тврдњу. Лавина лажи је покренута, изманипулисана маса изашла је на улице и 17. марта „запаљено” је Косово.

По проценама међународних организацијa, између 50.000 и 70.000 Албанаца је тога дана било на улицама Косовске Митровице, Чаглавице, Призрена, Косова Поља, Урошевца, Пећи, Гњилана, Приштине... Нереди су настављени и 18. марта када су горели Обилић, село Свињаре, манастир Девич... 

Причу о готово најтрагичнијем дану у новијој српској историји доносе људи који су трагедију страдања лично осетили, затим војници и официра Кфора...

У Призрен узапаљена је зграде Богословије, Црква Светог Ђорђа, епархијски двор, Манастир Светих Архангела, као и црква Богородице Љевишке из 13. века, коју је Унеско уврстио на листу културне баштине.

Приштински гето

У Приштини је 120 Срба, који су годинама живели изоловани у згради  „Ју програма”, доживело незапамћен терор. Деца су у тој згради, у ходницима, играла фудбал. Није било безбедно да излазе у двориште, а у школу су ишли само у пратњи УН или Кфора.

- Био је то живот у гетоу, у згради, у граду, у 21. веку – присећа се Зарићева.

А онда је уследио 17. март. Сатима су становници ове зграде били затворени у својим становима, док је маса од неколико хиљада људи око њих дивљала, претила, разбијала, палила и покушавала на све начине да дође до њих. Нико на њихов апел није реаговао.

Један од становника зграде „Ју програма” избоден је те вечери ножем. Он би трагично завршио да се у једном тренутку није појавило неколико припадника ирског и шведског контингента Кфора, који су се добровољно јавили да дођу и спасу једине преостале Србе у Приштини.

Норвешки официр о дешавањима у Чаглавици

Неколико хиљада Албанаца кренуло је тог јутра из Приштине ка Чаглавици, првом већем српском селу. Неколико мештана је рањено и запаљене су куће на улазу у село. Рањено је више од 30 војника и полицајаца. У поподневним сатима, револтирани Албанци, крећу камионом на војнике Кфора.Тада норвешки официр пуца и убија два Албанаца, браћу из села крај Дренице, иначе два бивша припадника УЧК. Норвешки официр први пут ексклузивно за РТС, говори о свему што се тада догодило у Чаглавици.

У Косовској Митровици, Албанци су пробали да пређу мост на Ибру и да дођу до северног дела града. У немирима, који су тада настали на српској страни, погинула су два цивила. У свом стану који се налазио у близини Ибра, од снајперске ватре страдала је Јана Тучев, на улици у близини моста од пушчаног метка настрадао је Боривоје Спасојевић. У Косову Пољу пронађено је угљенисано тело Златибора Трајковића, у Липљану је испред своје куће убијен Ненад Весић, у Гњилану је на смрт претучен Слободан Перић, његова мајка је од задобијених повреда убрзо преминула. У згради Богословије у Призрену убијен је Драган Недељковић. Испред куће у вечерњим сатима у селу Драјковце у близини Штрпца убијени су и отац и син Добри и Борко Столић. Иако је форензичком анализом утврђено да су Столићи убијени из пушке која је припадала полицајцу Косовске полиције, нико никада није осуђен за убиства почињена 17. марта.

Награда уместо казне

Судске пресуде и правда обесмишљене су погрешним оптужницама, застаривањем случаја, одустајањем сведока или мењањем исказа. У више од 60 одсто случајева, затворске казне, које су косовски судови донели, произведене су у условне казне.

А шта су Албанци хтели 17. марта? Одговоре на ова питања доноси филм „Досије Косово – Погром”.

- Погром 17. марта био је напад на целокупну српску заједницу. Тога дана уништавано је све оно што има било какве везе са Србима. Порука је била јасна. Поред жеље да Срба више нама на Косову и Метохији, Албанци су желели да реше и питање своје независности. И то је оно што је најтрагичније и најболније... Све то разарање, вандализам, тај терор и злочин почињен у мартовском погрому, уместо да донесе казну, донео је награду. Само четири године после мартовског погрома поједине земље признале су Косово – казује Слађана Зарић, ауторка филма.