Живот по мери позвања човековог
То значи да свако има довољно времена за све што му је потребно и што се од њега очекује: да себе оспособи за живот, да учини све што му људска дужност налаже, да остави наслеђе
Млад човек у живот улази кроз широм отворена врата: он машта, он се нада, настоји да свет што боље упозна и живот спозна, тражи повољне прилике за себе и на основу тога гради своје амбиције, трудећи се да себе што више утемељи у овом свету. Он углавном не размишља о крају живота, а ако и размишља, то из његове перцепције, како сведочи људско искуство, изгледа као нека далека будућност. Он „гледа” у оно што жели, што сања.
Није мали број оних који живе и поступају тако као да ће вечно живети. Такви људи, амбициозно грабећи ка задатом циљу, углавном се не окрећу за собом, они мало мисле о прецима својим; кад би мислили, увидели би да је живот на земљи привремен, да ће и њима, кад време дође, доћи крај. Не мисле они довољно, на прави начин, ни о потомцима; кад би мислили, онда би спознали да се у наслеђе не остављају само материјална добра, него и узорни примери правилног (честитог) односа према животу и свету. У наслеђе, понајпре личним примером, оставља се знање да овоземаљски живот припада времену, а не вечности.
Излазна врата
У времену се вечност гради, али не вечност на земљи.
Стар човек схвата да се налази пред излазним вратима. Али он не би више да то буду широм отворена врата. Што је човек старији, то он све чешће размишља о крају живота. Дато му време за њега има све већу вредност. Зато стари човек, за разлику од младог, обазривије поступа и клони се ризика.
Разуман човек схвата да је његово само оно што је сам, датим му даровима (талантима), створио. Он живот свој сагледава, да би видео шта је добро учинио, а шта је пропустио или лоше учинио, кад је време на добро користио, а кад га је узалуд трошио.
Човек који је живот узалуд трошио, схвативши да нема довољно добрих дела с којима би се представио или од живота и даље жели нешто мимо живота, жали се да је живот кратак. Није живот кратак, него човек касни. А иако касни, уколико јаку вољу има, утолико добија прилику да се избави.
Разуман човек настоји до последњег издаха да оваплоћује дарове своје. Онај ко се трудио да чини све што до њега стоји има мира, јер зна да је чинио онолико колико је могао. За разлику од немарног човека, он с миром очекује крај овоземаљског живота.
Живот је човеку дат по мери позвања његовог. Довољно времена има за све што му је потребно и за све што се од њега очекује. Човек има времена да себе оспособи за живот, да учини све што му људска дужност налаже и што живот пред њега поставља, да умножава таланте, да остави наслеђе – да они који ће после њега доћи имају на кога и на шта да се наслоне.
Патријарх српски Павле истицао је да живот човека треба да иде у три правца: у висину, у ширину и у дубину – у славу Бога, на корист рода и ради спасења свога.
Нажалост, много је оних који мисле да је довољно ако чине и стварају само онолико колико је за њих, лично, потребно, да већ тиме испуњавају циљ и смисао живота. Кад би људи само толико чинили, свет би пропао. Ко би онда бринуо о немоћнима, о животу заједнице, о чувању и одржању свега онога зарад човека створенога.
Спокојни на вечни починак
Нико није самодовољан; нико не може сам себи да обезбеди све што му је за живот потребно. Упућени смо једни на друге.
Гледао сам људе који у жалости умиру, тешко се мире с тиме да се одвоје од онога за шта су се у животу на земљи везали. А гледао сам и људе који нису марили ни за каква материјална добра – сем за онолико онога што је за живот неопходно, да не би другоме на терету били – како с блаженим лицем очи склапају.
Онај ко је живот провео на путу позвања свога смрт ишчекује попут човека који се у смирај дана с њиве уморан враћа кући својој. А онај ко је смисао живота видео једино у ономе што је оку видљиво, смрт доживљава као присилни одлазак од куће у непознато.
Човек домаћин настоји да иза себе остави уређену башту. Духовно запуштен човек брине да има онога што њему треба и што њему служи само док је он ту, на земљи. Нажалост, постоје међу нама и такви људи, како изгледа, који не би марили да после њих све пропадне.
Има и погубнијих ситуација: када они који стоје испред народа настоје да потроше или униште све што народу припада.
Кад сам био млад, посебно сам жалио кад умре неко ко је начитан, школован и наизглед узоран у свом послу. Резоновао сам да с њим, с овога света, неповратно одлази и знање које је он имао. А потом сам, ипак, овако расудио: ако знање које је добио и стекао није пренео на друге, на млађе од себе, на оне који ће га наследити, онда он у животу није учинио све што је требало. Живот довољно дуго траје да учен човек човеку спремном на учење потребно знање пренесе.
Човек који учини све што до њега стоји, по мери позвања свога, уграђује себе, као здраво ткиво, у вековно стабло постојања рода свога.
