Život po meri pozvanja čovekovog
To znači da svako ima dovoljno vremena za sve što mu je potrebno i što se od njega očekuje: da sebe osposobi za život, da učini sve što mu ljudska dužnost nalaže, da ostavi nasleđe
Mlad čovek u život ulazi kroz širom otvorena vrata: on mašta, on se nada, nastoji da svet što bolje upozna i život spozna, traži povoljne prilike za sebe i na osnovu toga gradi svoje ambicije, trudeći se da sebe što više utemelji u ovom svetu. On uglavnom ne razmišlja o kraju života, a ako i razmišlja, to iz njegove percepcije, kako svedoči ljudsko iskustvo, izgleda kao neka daleka budućnost. On „gleda” u ono što želi, što sanja.
Nije mali broj onih koji žive i postupaju tako kao da će večno živeti. Takvi ljudi, ambiciozno grabeći ka zadatom cilju, uglavnom se ne okreću za sobom, oni malo misle o precima svojim; kad bi mislili, uvideli bi da je život na zemlji privremen, da će i njima, kad vreme dođe, doći kraj. Ne misle oni dovoljno, na pravi način, ni o potomcima; kad bi mislili, onda bi spoznali da se u nasleđe ne ostavljaju samo materijalna dobra, nego i uzorni primeri pravilnog (čestitog) odnosa prema životu i svetu. U nasleđe, ponajpre ličnim primerom, ostavlja se znanje da ovozemaljski život pripada vremenu, a ne večnosti.
Izlazna vrata
U vremenu se večnost gradi, ali ne večnost na zemlji.
Star čovek shvata da se nalazi pred izlaznim vratima. Ali on ne bi više da to budu širom otvorena vrata. Što je čovek stariji, to on sve češće razmišlja o kraju života. Dato mu vreme za njega ima sve veću vrednost. Zato stari čovek, za razliku od mladog, obazrivije postupa i kloni se rizika.
Razuman čovek shvata da je njegovo samo ono što je sam, datim mu darovima (talantima), stvorio. On život svoj sagledava, da bi video šta je dobro učinio, a šta je propustio ili loše učinio, kad je vreme na dobro koristio, a kad ga je uzalud trošio.
Čovek koji je život uzalud trošio, shvativši da nema dovoljno dobrih dela s kojima bi se predstavio ili od života i dalje želi nešto mimo života, žali se da je život kratak. Nije život kratak, nego čovek kasni. A iako kasni, ukoliko jaku volju ima, utoliko dobija priliku da se izbavi.
Razuman čovek nastoji do poslednjeg izdaha da ovaploćuje darove svoje. Onaj ko se trudio da čini sve što do njega stoji ima mira, jer zna da je činio onoliko koliko je mogao. Za razliku od nemarnog čoveka, on s mirom očekuje kraj ovozemaljskog života.
Život je čoveku dat po meri pozvanja njegovog. Dovoljno vremena ima za sve što mu je potrebno i za sve što se od njega očekuje. Čovek ima vremena da sebe osposobi za život, da učini sve što mu ljudska dužnost nalaže i što život pred njega postavlja, da umnožava talante, da ostavi nasleđe – da oni koji će posle njega doći imaju na koga i na šta da se naslone.
Patrijarh srpski Pavle isticao je da život čoveka treba da ide u tri pravca: u visinu, u širinu i u dubinu – u slavu Boga, na korist roda i radi spasenja svoga.
Nažalost, mnogo je onih koji misle da je dovoljno ako čine i stvaraju samo onoliko koliko je za njih, lično, potrebno, da već time ispunjavaju cilj i smisao života. Kad bi ljudi samo toliko činili, svet bi propao. Ko bi onda brinuo o nemoćnima, o životu zajednice, o čuvanju i održanju svega onoga zarad čoveka stvorenoga.
Spokojni na večni počinak
Niko nije samodovoljan; niko ne može sam sebi da obezbedi sve što mu je za život potrebno. Upućeni smo jedni na druge.
Gledao sam ljude koji u žalosti umiru, teško se mire s time da se odvoje od onoga za šta su se u životu na zemlji vezali. A gledao sam i ljude koji nisu marili ni za kakva materijalna dobra – sem za onoliko onoga što je za život neophodno, da ne bi drugome na teretu bili – kako s blaženim licem oči sklapaju.
Onaj ko je život proveo na putu pozvanja svoga smrt iščekuje poput čoveka koji se u smiraj dana s njive umoran vraća kući svojoj. A onaj ko je smisao života video jedino u onome što je oku vidljivo, smrt doživljava kao prisilni odlazak od kuće u nepoznato.
Čovek domaćin nastoji da iza sebe ostavi uređenu baštu. Duhovno zapušten čovek brine da ima onoga što njemu treba i što njemu služi samo dok je on tu, na zemlji. Nažalost, postoje među nama i takvi ljudi, kako izgleda, koji ne bi marili da posle njih sve propadne.
Ima i pogubnijih situacija: kada oni koji stoje ispred naroda nastoje da potroše ili unište sve što narodu pripada.
Kad sam bio mlad, posebno sam žalio kad umre neko ko je načitan, školovan i naizgled uzoran u svom poslu. Rezonovao sam da s njim, s ovoga sveta, nepovratno odlazi i znanje koje je on imao. A potom sam, ipak, ovako rasudio: ako znanje koje je dobio i stekao nije preneo na druge, na mlađe od sebe, na one koji će ga naslediti, onda on u životu nije učinio sve što je trebalo. Život dovoljno dugo traje da učen čovek čoveku spremnom na učenje potrebno znanje prenese.
Čovek koji učini sve što do njega stoji, po meri pozvanja svoga, ugrađuje sebe, kao zdravo tkivo, u vekovno stablo postojanja roda svoga.
