И олимпијска медаља и диплома
Рукометаш, шампион из Минхена 1972. године, завршио је на време Машински факултет и иселио се у Немачку, а данас игра голф и гради мостове сарадње између немачких и српских привредника
Некадашња легенда југословенског рукомета, олимпијски шампион из Минхена Милан Лазаревић (76) недавно је боравио у Београду да би примио награду Удружења слободоумних интелектуалаца „Српски кривак”, која му је додељена на Машинском факултету, чији је био студент. Признање је добио због изузетних спортских и професионалних успеха. Већ дуже од пола века, тачније од 1974. године, Лазаревић живи у Нирнбергу, где је изградио каријеру као дипломирани машински инжењер.
У договорено време појавио се с чоколадним медењацима, знак пажње, уз коментар да најстарији и најукуснији медењаци у Немачкој потичу из Нирнберга где се пеку још од краја 14. века, када су први пут замирисали у локалном самостану.
Милан је потомак ратника. Деда по оцу из топличког краја био је учесник у Првом светком рату и добитник свих одликовања ондашње државе. У Великом рату био је и деда по мајци, која је родом из Македоније, с Охрида у којем је и Милан рођен. Миланови родитељи били су партизани. По завршетку рата, по партијској дужности, отац је остао у војсци, иако је био агроном и пре рата радио у дуванској индустрији, пребацили су га у авијацију. Пошто је аеродрома било по целој Југославији, селидбе су биле неминовне. Земун, Сомбор, Струмица, Загреб, Задар..., и на крају Београд. Од њих 14 Милан се сећа пет.
– Одрастао сам у бившој Југославији, дисциплина се подразумевала, поштовање старијег и слушање ауторитета. То је било исто – и у краљевини и у комунизму. Исто је и у капиталистичком систему, зна се тачно шта мора да се ради. Зато су западне фирме и успешне јер се поштује ред.
Опробао се наш саговорник у многим спортовима, почев од пливања, ватерпола… Онда је у Петој београдској гимназији наставник физичког васпитања Душко Стефановић утицао на његову одлуку да почне да тренира рукомет. Та школа је у то време била главни извор београдских рукометаша. У њој су прве рукометне кораке направили Бранислав Покрајац, Милатовић и многи други који су имали запажене каријере.
– Професор Душко био је посвећен свом послу, свакодневно је долазио на мопеду у школу ујутро у 6.30 и остајао до 22.30 часова. Нико није могао да буде ослобођен фискултуре. Уградио је у нас дух поштења противника, фер-плеј – присећа се наш саговорник.
Убрзо је Милан почео да тренира у трећелигашу Палилулцу. Прекретница у овом клубу десила се доласком из Црвене звезде тренера Николе Вучинића, који је успео Палилулац да споји са Звездом. Селектор репрезентације Владо Штенцел брзо је запазио Милана. За селекцију ондашњих „плавих” наступио је 85 пута и дао 216 голова. Постигли су значајне резултате: освајање бронзаних медаља на светским првенствима 1970. и 1974, као и златне на Олимпијским играма у Минхену 1972, на првим играма на којима је рукомет био уврштен као дворански спорт.
Лазаревић је као леви бек уз Покрајца у том златном тиму био једини представник главног града.
Турнир без пораза
– У полуфиналу победили смо тадашњег светског првака Румунију. Руси су у полуфиналу изгубили од Чехословачке, која је самим пласманом у финале пребацила све своје амбиције. Да је било тако доказује наша глатка победа у борби за злато – 21 : 16 – каже наш саговорник, који је турнир завршио са 27 постигнутих голова, а он је проглашен за најбољег играча.
Објашњава и како је рукомет изразито колективна игра у којој појединац не може да пресуди.
Поред тога што је олимпијски шампион, није Лазаревић занемарио ни образовање. Завршио је факултет и остварио се у каријери машинског инжењера.
– Нисам једини. Била је то посебна генерација рукометаша. Од 16 играча који су били на Олимпијади у Минхену девет је завршило факултете, три су доктори наука, Небојша Поповић је завршио медицину и данас је активан, а Покрајац Факултет за физичко васпитање – набраја он.
Открива и како је то рукометашима пошло за руком. Предност је што се рукомет не може тренирати као ритмичка гимнастика, клизање или тенис – по цео дан, већ како се интензивно тренира два пута дневно, играчи имају довољно времена да се посвете учењу и образовању. То, наравно, захтева велику дисциплину појединца, али и велику подршку клуба.
Лазаревић коментарише некадашњи и данашњи рукомет:
– Данашњи рукометаши су знатно виши и тежи, а игра је свакако добила на динамици скраћењем напада и увођењем брзог центра. Међутим, и данас на већини важних утакмица игра је готово иста као некада – „тврда” с мало погодака.
Лазаревић је доста дуго остао у водама рукомета. До 2001. године упоредо с послом у фирми бавио се и тренерским позивом.
– Заоштравање пословне политике у немачким фирмама приморало ме је да рукомету окренем леђа, јер немам времена – каже наш саговорник који, иако у пензији, своје богато искуство и познанства несебично користи да повеже немачке и српске привреднике.
И ћерка и син су одлични спортисти. Раша се бави индустријским дизајном у Аустралији, а Наташа је голфер, докторирала је на медицини и тренутно је у Торонту. Лазаревић поручујете да је за спорт најважније да постоји жеља да се њиме бавите и да постоји амбиција да се нешто постигне, уз таленат који за то имате.
Једном спортиста, увек спортиста, Милан данас радије другује с рекетом, игра тенис, учествује и на турнирима, аматерски. Воли голф и каже да му је жао што њиме није почео раније да се бави, јер тај спорт тренира концентрацију, доста се пешачи у природи. Тимске спортове избегава због повреда, мада их у каријери није имао, захваљујући добрим припремама.
Национална пензија са закашњењем
Посебно је поносан на национално спортско признање, које освајачима медаља с олимпијских, светских и европских првенстава доноси доживотну новчану надокнаду. Иако с огромним закашњењем, после безмало 35 година, минхенско олимпијско злато из 1972, као уосталом и сва друга одличја наших спортиста који су пронели славу ове земље, добило је третман од државе какав је и заслуживало:
– Захваљујем, пре свега, иницијатору Ђорђу Перишићу. Наравно, и свим спортским и државним институцијама које су смогле снаге да идеју спроведу у дело. На ово нико из моје генерације није рачунао, а овај потез доживљавам као велику захвалност за све што смо урадили. Ипак, мислим да је Уредба о националном признању много значајна за младе спортисте, којима би требало да представља велики подстрек за даљи рад – казао је Лазаревић.
