Морал исходи из савести
Људи макијавелистичког приступа животу, по којем циљ оправдава средства, заговарају и намећу ситуациону етику, да је морално само оно што нам у датом тренутку одговара
Непознавање закона не ослобађа одговорности (ignorantia legis neminem excusat) – једно је од правних начела још из Римског права.
Човек је дужан да зна шта (се) сме, а шта (се) не сме чинити, иако закон не познаје. Мора да зна шта је нормално, а шта је ненормално (шта јесте по норми, а шта није по норми). Свет једино може опстати држећи се норми.
Норма није само оно правило које је записано. Неке најважније, темељне норме, нису записане, њих носимо у себи; оне су уткане у наше исконско духовно биће. Колико човек држи до духовне чистоте, толико држи до закона у себи „записаног” – моралног закона. Наш морални закон јесте наша савест.
Кодекс понашања
Морал човека из савести његове исходи. А људи су ти који, делом и животом својим, успостављају одређени кодекс понашања, и, сходно томе, стварају одговарајући духовни амбијент, у којем, по мери својој, граде поредак у друштву. Самим тим, сваки човек, у мери позвања свога, одговоран је за морално стање друштва којем припада.
Моралне норме тичу се и човека и народа. Али, оне нису у сваком друштву исте. Из тога исходи спознаја да су људи ти који стварају одређени морални кодекс.
Сама реч морал (лат. mōrālis – „манир”, „карактер”, „правилно понашање”) указује да је то човеково позвање, односно пожељни облик понашања у једном друштву.
Моралност је једна од битних одлика човека. Одступањем од моралних начела човек се изобличава. Без морала он престаје бити човек. То је мера људскости његове, израз достојанства личности његове и поље слободе његове.
Делом и животом својим човек показује колико држи до моралног закона и колико следи савест своју. Показује се какав је човек. Бива виђен најпре пред самим собом, а онда виђен и пред светом. Уколико човек чини сходно позвању своме, онако како би требало, осетиће задовољство у себи; уколико, пак, не чини тако, излаже себе осуди – грижи савести.
Исто тако, по понашању људи у једном друштву види се колико се ту држи до морала. Моралне норме разликују се по садржини од других друштвених норми тиме што наређују да се чини оно што друштво сматра добрим, а забрањују оно што се сматра лошим. Стога се њихово непоштовање кажњава и друштвеном санкцијом.
Притом, и сама морална традиција временом бива деградирана. Људи макијавелистичког приступа животу, по којем циљ оправдава средства, заговарају и намећу ситуациону етику, да је морално само оно што нам у датом тренутку одговара. Стога много шта што је некада било неморално, данас је морално. Под утицајем људи којима је материјално испред моралнога, мења се вредносни систем у друштву. Неко ће рећи да је то освајање слободе. (Од кога?!) Слобода није изобличавати себе и другога, бити себичан, охол, саблажњив, безосећајан према ближњима, индиферентан према злу...
Све то су јасни показатељи моралне запуштености – под дејством духова обмане. Морално слаб човек настоји да себе ослободи од одговорности; а где нема одговорности, ту нема ни слободе. И тако човек, заплетен у свом зачараном кругу, бива заробљен сам од себе.
Само моралан човек јесте слободан човек, он нема због чега да робује.
Морал одржава и човека и народ. И зато онај ко би човека да пороби и народ да раслаби прво удара на његов морал. Кад човек одступи од савести своје, он се очас пред вратима пакла нађе.
Паника и безакоње
Шири се морална паника (да је све лоше и да је све пропало), заводи морална анемија и подстиче морално безакоње, само да би се у свести људи умањила животно окрепљујућа снага морала.
Морал се тешко разграђује, а још теже се изграђује. Борба је то између оних који руше и оних који стварају. Пред сваким човеком и дужност и одговорност стоји. А онда се он сам покаже, и убере заслужене плодове.
Морал се односи на пожељно, правилно понашање. А како објаснити шта је данас морал једног народа? Можда овако: Морал је уобичајено понашање већине људи у друштву. То не значи да је то „правилно понашање”, али је оно већинско. Из тога следи да сваки човек даје тон друштву којем припада.
Погледајмо око себе: све је лепше и лакше с људима од морала.
