Болест савременог Нарциса
Нарцис из легенде је свој лик видео у води, данашњи медиопата свој лик гледа на екрану, у штампи, на билбордима, као и на свим другим дигиталним направама које су му доступне
У краљевству дигиталног доба нове појаве траже нове речи. Реч медиопатија немојте тражити у речницима страних речи и израза, тамо је нећете наћи. Чини се да је први ову реч употребио шпански писац Хавијер Серкас у свом роману Хохштаплер. Но, не морате веровати у тачност ове тврдње да је баш први – јер велики је свет књига.
Шта је медиопатија? Медиопатија је хипертрофирана жеља за појављивањем у медијима. То би се још могло поједноставити па рећи да је то неодољива жеља за сликањем, жеља за појављивањем у ударним насловима штампе, у најновијим вестима, жеља за појављивањем на екрану, на филму, жеља за интервјуом, жеља за аплаузом, за лајковима на друштвеним мрежама. Овакву „болест”, ваља рећи, данас најчешће проналазимо код већине политичара, нарочито код оних који су већ остварени лидери, али и код оних који се упорно пењу на лествици популарности.
Психолози ову појаву повезују са једном особином личности која се зове нарцисоидност. У најкраћем, мит о Нарцису потиче из старогрчке митологије, а најпознатија је, кажу, она Овидијева верзија. Прича каже да су богови казнили Нарциса тако што су га осудили да се заљуби у сопствени лик. Таква врста самозаљубљености га је на крају коштала живота. На месту његовог страдања изникао је цвет нарцис. Нарцис из легенде је свој лик видео у води, данашњи медиопата свој лик гледа на екрану, у штампи, на билбордима, као и на свим другим дигиталним направама које су му доступне.
Чини се да је потреба за медијским појављивањем данас присутнија него икад раније. Истина, традиционални медији нису баш у фокусу интересовања данашњег нарциса. Они не нуде слику или је бар не нуде у довољној мери. Пошто живимо у време визуелног (дигиталног) доба, слика, обична или жива, оно је што савремени Нарцис жели. Политичари, јавне личности, уметници (посебно певачи и глумци) јесу они који се радо одазивају медијима. У оквиру својих промотивних кампања они знају бити хиперактивни па чак и агресивни. Користећи своју моћ (финансијску и политичку), они су свуда у видокругу, на насловницима штампе, на билбордима у свим важним телевизијским емисијама, а циљ је приказати себе као релевантну, пожељну и важну особу – а заправо, прикривени је циљ приказати себе као протагонисту идеје или идеологије. У помоћ се опет призива савремена дигитална технологија. Док се раније улепшавање углавном ослањало на шминку, данас у помоћ пристиже свемоћни „Фотошоп”. Нарцис из мита се могао ослањати само на своју стварну, природну лепоту; данашњи Нарцис се улепшава техником.
Иконографија и дрес-код
Савремени маркетинг је прописао начине на које се нека личност представља. Политичари су у оделима, белим кошуљама и краватама чије боје често могу носити и јасну симболику. Исто тако пажљиво је биран амбијент и место снимања или фотографисања. Најчешће су то говорнице, политички скупови, разговори са значајним личностима. Но, да не би политичар био толико удаљен од обичног човека, практикује се и фотографисање или снимање у некој спортској активности, у разговору са народом и том приликом одевање је лежерније, без одела и кравате. Тиме се обичном човеку ставља до знања да је он један од њих, близак обичном човеку. У неким случајевима те личности бирањем спорта могу указивати на посебност и изузетност. Омиљени спортови елите су тенис, мачевање, голф, јахање или једрење. У том смислу, постоји и једна појава којој нису одолели многи политичари па и друге јавне личности. Реч је о сликању у пози коњаника. Оваква врста фотографије може се свакако тумачити као покушај везивања за архетип епског јунака. У колективној свести обичног човека, коњаник је успостављао директну везу са витезом или епским ликом из народне јуначке песме. Познато је да је витез Реда змаја био деспот Стефан Лазаревић, а Краљевић Марко је већ одавно митски јунак. У свести народа се такође врти и верска матрица: коњаник је и Свети Георгије, који убија аждају. Данашњи медиопата је свестан тих чињеница и жели да их искористи у практичне сврхе и у своју корист.
На коњу
Године 1951. маршал Тито је сликан како на белом коњу врши смотру јединица. (Опште је познато да Тито није био неки заљубљеник у јахање или коњички спорт. У то време већ је имао доста година.) Вук Драшковић се 1992. године на једном календару слика као коњаник. На председничким изборима 2017. до тада непознати момак Љубиша Прелетачевић Бели слика се на белом коњу у белом оделу, али са белим вуненим чарапама. Неки маркетиншки саветник овог момка на врло вешт начин, не верујемо да је он сам, разградио је архетип витеза у два правца. У првом, површно схваћеном, слика митског јунака остаје, али се истовремено деконструише мит уз уметање хумористичких елемената. Бели није у традиционалном оделу јахача, он носи модерно бело одело, али на ногама има беле вунене чобанске чарапе. Исто тако, његова партија носи име Отишо си, сарму пробо ниси!
И да опет завршимо једним цитатом Хавијера Серкаса: „Нарцизам није облик лудила. Реч је о менталном поремећају личности, о обичној психолошкој аномалији. Одликује га слепа и безразложна вера у сопствену величину, компулсивна потреба за дивљењем и недостатак емпатије.” Уопштено речено, медиопатија је „болест” савременог човека која проистиче из нарцизма, а можда је боље рећи да медиопатија указује на појаву оне врсте људи који су дубоко уверени у оно неписано правило да се све оно што се није појавило у медијима није ни десило. Неки заинтересовани појединац је тако поставио питање маркетиншком стручњаку како да се и он нађе у ударним странама новина или на ТВ дневнику. Одговор је био духовит и једноставан: „Покушај да опљачкаш банку и жеља ће ти тренутно бити испуњена.”
