Bolest savremenog Narcisa
Narcis iz legende je svoj lik video u vodi, današnji mediopata svoj lik gleda na ekranu, u štampi, na bilbordima, kao i na svim drugim digitalnim napravama koje su mu dostupne
U kraljevstvu digitalnog doba nove pojave traže nove reči. Reč mediopatija nemojte tražiti u rečnicima stranih reči i izraza, tamo je nećete naći. Čini se da je prvi ovu reč upotrebio španski pisac Havijer Serkas u svom romanu Hohštapler. No, ne morate verovati u tačnost ove tvrdnje da je baš prvi – jer veliki je svet knjiga.
Šta je mediopatija? Mediopatija je hipertrofirana želja za pojavljivanjem u medijima. To bi se još moglo pojednostaviti pa reći da je to neodoljiva želja za slikanjem, želja za pojavljivanjem u udarnim naslovima štampe, u najnovijim vestima, želja za pojavljivanjem na ekranu, na filmu, želja za intervjuom, želja za aplauzom, za lajkovima na društvenim mrežama. Ovakvu „bolest”, valja reći, danas najčešće pronalazimo kod većine političara, naročito kod onih koji su već ostvareni lideri, ali i kod onih koji se uporno penju na lestvici popularnosti.
Psiholozi ovu pojavu povezuju sa jednom osobinom ličnosti koja se zove narcisoidnost. U najkraćem, mit o Narcisu potiče iz starogrčke mitologije, a najpoznatija je, kažu, ona Ovidijeva verzija. Priča kaže da su bogovi kaznili Narcisa tako što su ga osudili da se zaljubi u sopstveni lik. Takva vrsta samozaljubljenosti ga je na kraju koštala života. Na mestu njegovog stradanja iznikao je cvet narcis. Narcis iz legende je svoj lik video u vodi, današnji mediopata svoj lik gleda na ekranu, u štampi, na bilbordima, kao i na svim drugim digitalnim napravama koje su mu dostupne.
Čini se da je potreba za medijskim pojavljivanjem danas prisutnija nego ikad ranije. Istina, tradicionalni mediji nisu baš u fokusu interesovanja današnjeg narcisa. Oni ne nude sliku ili je bar ne nude u dovoljnoj meri. Pošto živimo u vreme vizuelnog (digitalnog) doba, slika, obična ili živa, ono je što savremeni Narcis želi. Političari, javne ličnosti, umetnici (posebno pevači i glumci) jesu oni koji se rado odazivaju medijima. U okviru svojih promotivnih kampanja oni znaju biti hiperaktivni pa čak i agresivni. Koristeći svoju moć (finansijsku i političku), oni su svuda u vidokrugu, na naslovnicima štampe, na bilbordima u svim važnim televizijskim emisijama, a cilj je prikazati sebe kao relevantnu, poželjnu i važnu osobu – a zapravo, prikriveni je cilj prikazati sebe kao protagonistu ideje ili ideologije. U pomoć se opet priziva savremena digitalna tehnologija. Dok se ranije ulepšavanje uglavnom oslanjalo na šminku, danas u pomoć pristiže svemoćni „Fotošop”. Narcis iz mita se mogao oslanjati samo na svoju stvarnu, prirodnu lepotu; današnji Narcis se ulepšava tehnikom.
Ikonografija i dres-kod
Savremeni marketing je propisao načine na koje se neka ličnost predstavlja. Političari su u odelima, belim košuljama i kravatama čije boje često mogu nositi i jasnu simboliku. Isto tako pažljivo je biran ambijent i mesto snimanja ili fotografisanja. Najčešće su to govornice, politički skupovi, razgovori sa značajnim ličnostima. No, da ne bi političar bio toliko udaljen od običnog čoveka, praktikuje se i fotografisanje ili snimanje u nekoj sportskoj aktivnosti, u razgovoru sa narodom i tom prilikom odevanje je ležernije, bez odela i kravate. Time se običnom čoveku stavlja do znanja da je on jedan od njih, blizak običnom čoveku. U nekim slučajevima te ličnosti biranjem sporta mogu ukazivati na posebnost i izuzetnost. Omiljeni sportovi elite su tenis, mačevanje, golf, jahanje ili jedrenje. U tom smislu, postoji i jedna pojava kojoj nisu odoleli mnogi političari pa i druge javne ličnosti. Reč je o slikanju u pozi konjanika. Ovakva vrsta fotografije može se svakako tumačiti kao pokušaj vezivanja za arhetip epskog junaka. U kolektivnoj svesti običnog čoveka, konjanik je uspostavljao direktnu vezu sa vitezom ili epskim likom iz narodne junačke pesme. Poznato je da je vitez Reda zmaja bio despot Stefan Lazarević, a Kraljević Marko je već odavno mitski junak. U svesti naroda se takođe vrti i verska matrica: konjanik je i Sveti Georgije, koji ubija aždaju. Današnji mediopata je svestan tih činjenica i želi da ih iskoristi u praktične svrhe i u svoju korist.
Na konju
Godine 1951. maršal Tito je slikan kako na belom konju vrši smotru jedinica. (Opšte je poznato da Tito nije bio neki zaljubljenik u jahanje ili konjički sport. U to vreme već je imao dosta godina.) Vuk Drašković se 1992. godine na jednom kalendaru slika kao konjanik. Na predsedničkim izborima 2017. do tada nepoznati momak Ljubiša Preletačević Beli slika se na belom konju u belom odelu, ali sa belim vunenim čarapama. Neki marketinški savetnik ovog momka na vrlo vešt način, ne verujemo da je on sam, razgradio je arhetip viteza u dva pravca. U prvom, površno shvaćenom, slika mitskog junaka ostaje, ali se istovremeno dekonstruiše mit uz umetanje humorističkih elemenata. Beli nije u tradicionalnom odelu jahača, on nosi moderno belo odelo, ali na nogama ima bele vunene čobanske čarape. Isto tako, njegova partija nosi ime Otišo si, sarmu probo nisi!
I da opet završimo jednim citatom Havijera Serkasa: „Narcizam nije oblik ludila. Reč je o mentalnom poremećaju ličnosti, o običnoj psihološkoj anomaliji. Odlikuje ga slepa i bezrazložna vera u sopstvenu veličinu, kompulsivna potreba za divljenjem i nedostatak empatije.” Uopšteno rečeno, mediopatija je „bolest” savremenog čoveka koja proističe iz narcizma, a možda je bolje reći da mediopatija ukazuje na pojavu one vrste ljudi koji su duboko uvereni u ono nepisano pravilo da se sve ono što se nije pojavilo u medijima nije ni desilo. Neki zainteresovani pojedinac je tako postavio pitanje marketinškom stručnjaku kako da se i on nađe u udarnim stranama novina ili na TV dnevniku. Odgovor je bio duhovit i jednostavan: „Pokušaj da opljačkaš banku i želja će ti trenutno biti ispunjena.”
