Бирам да будем на страни елите духа
Шездесет и осме смо ми заиста били, по много чему, Европа и свет. Били смо генерација мира и љубави. Младићи створени за љубав, поздравио нас је стиховима песник Душан Матић. Тито нас је само формално подржао, каже Милисав Савић
„Ујак наше вароши” збирка је приповедака Милисава Савића из 1977. године за коју је тада добио Андрићеву награду, а ово дело има ново издање у Центру за културу Градац из Рашке. Варош је најпре фантастично, митско, место у којем заједно обитавају људи и ретке звери, оне које наговештавају онострано, а у позадини наизглед уравнотеженог патријархалног живота увек некако вреба у људима дубоко укорењено зло. Изборити се са тим злом и изагнати га, одбранити варош од вештица, то је превасходни задатак ликова. Ујак добри хармоникаш, као хроничар збивања, у свој фокус подједнако смешта реално и непојмљиво не трудећи се много да им објашњава узрок, већ најпре да их забележи, као прави народни приповедач, при том не придајући већи значај неком народном хероју или фудбалском генију у односу на неког необјашњиво бајног коња. Једна од приповедака зове се „Потрага за закопаним благом” и могло би се рећи да Ујак, па и јунаци сваке од прича, трагају управо за тим благом већим од пуког материјалног добра, благом које лечи.
Иако по својој структури и ликовима који се понављају из приче у причу овај приповедни венац наликује на роман, најављујете наставак и нови роман...
Трећи сам добитник Андрићеве награде, после Исаковића и Михаиловића. Књига је омаж Андрићевом приповедачком мајсторству. Писао сам је у временима репресије у политичком и културном животу (ликвидација „црног таласа”), до грла зароњен у уређивање „Књижевне речи”, у то време изразито слободног и често политички оспораваног књижевног гласила (из којег сам те 1977. најурен), па нисам стигао да напишем наставак „Ујака”. Ево, то сам урадио после готово педесет година. Ујакова (анти)хроника продужиће се све до данашњих дана, биће то прича о процвату и пропасти митске варошице. Оне из комунистичких и из данашњих времена.
Хроника јесте антихроника, највећи број јунака јесу антијунаци. Да ли су вам до данас блиски и приснији ти симпатични пробисвети који ће цркву радије заменити биртијом, трагати за чудесном биљком расковником и скривеним благом, макар их то убило?
„Ујака” су због митских и фантастичних слојева критичари сматрали мојим раскидом са „црном прозом”. Није баш тако! Сви јунаци углавном припадају свету „црне прозе” и сви они имају изразито критички став према учмалој провинцијској стварности. Наравно, с надом да се то може променити, поготово ако би пронашли чудесни расковник.
Да ли вам је у јеку социјализма било узбудљиво да портретишете сеновиту страну стварности из које прагматизам и рационализам нису изагнали искру мита и народског мишљења, тако блиског Вуку, Глишићу, Настасијевићу?
Свакако је било узбудљиво, јер је књижевност тада нешто значила. Дрмала свет. Нудила наду. Није се сводила на пиротехнику. Фантастика је тања жица у српској књижевности. Иако је она изврнуто огледало доминантне, реалистичке. Добар пример за то је проза Илије Вукићевића: сва је бајковита, али у тамним бојама. И ја се трудим да пишем „црну фантастику”.
Свет је место у ком се срећу весници оностраног, прелепи коњи и крволочни вукови, вештице, као друга страна огледала са одразима удбаша Андрије, капетана Вука и митског партизана Филипа. На који начин видите одразе митског у историјском, како митско опстаје у идеологији или одсуству идеологије нашег дигиталног доба?
Мит је структура на којој опстојава наша цивилизација а да тога многи нису ни свесни. Читајте „Илијаду” и видећете да се данашњи ратови ништа не разликују од оног из тог чувеног епа. Троја се из века у век разара. Што је најгоре, у Тројанском рату активно и са уживањем учествују и богови. Они се забављају, а смртници проливају реке крви. И данас неки уживају у тим ратовима, док сиротиња страда. Последњи ратови на овим просторима изродили су енормне богаташе, а већину грађана су претворили у контејнерску класу.
Насупрот Гушавца, сеоске наказе која на покварен начин стиче моћ над сународницима, у овом приповедном венцу постоји идеал лепоте, која је и сама често опасна. Како тумачите тај однос естетског и етичког у друштву и у појединцу? Може ли дуго да опстане маска злог а лепог? Вештица Лела, лепа у младости, брзо се трансформише у ругобу...
Етика последњих деценија покушава да се у име естетике изагна из књижевности. Ако би се у томе успело, то би био крај књижевности. Књижевност није ствар упицањених манекена и улизица. Она је та која је, по цену великих жртава, палила и распламсавала прометејску ватру. Нудила наду да овај свет може бити бољи и праведнији. Корупције, нажалост, има и у уметности. Штанцовање и форсирање лажних вредности – шта је то него својеврсна корупција?
И код вас је присутан мотив тамног вилајета. Шта иначе бирате у ситуацији „кајаћеш се ако... свакако”?
Бирам да будем на страни елите духа. Мањине. Понижених и обесправљених. Сиромашних. На страни младих, увек. Лева, лева. Ипак у мени, остарелом и пораженом, још тиња шездесетосмашки пламичак.
Како се данас сећате те 1968. године?
То је била једна од ретких прилика да се сачува Југославија и да постане демократско и слободно друштво, на принципима социјалне правде. Да се то збило, Југославија би била једна од првих чланица Европске уније. Године 1968. ми смо заиста били, по много чему, Европа и свет. Били смо генерација мира и љубави. Младићи створени за љубав, поздравио нас је стиховима песник Душан Матић. Тито нас је само формално подржао. Ваљда је закључио да би суштинска подршка студентима угрозила његову ауторитарну власт. Већ неколико година по окончању демонстрација биће угушене све либералне реформе, завладаће нечувена репресија у култури (забране књига и филмова и судски процеси ствараоцима), донеће се устав који утире пут распаду Југославије. Шездесет осмој одужио сам се романом „Топола на тераси”. Можда то није мој најбољи роман, али је свакако један од малобројних о студентској побуни која је пружила наду да се свет може мењати набоље. У шездесет осмој су почеци свих потоњих, наших слободарских сањарија.
Зло је у вашим причама увек или у позадини збивања или је пак превише очигледно. Које је његово порекло у причи и у свету?
Зло ме не занима у метафизичком смислу, како га је описао Св. Августин: као Божју творевину без које није могуће ни добро. Занима ме људско зло. Човек је ретки живи створ који је у стању да чини зло и другим бићима и самом себи, односно припадницима своје врсте. Вуци се међу собом не кољу. Литература добрим делом покушава да одговори на питање зашто је човек – како би рекао Андрић – предодређен да трпи и чини насиље. Зло се може само донекле објаснити на рационалан начин, у многим случајевима остаје недокучиво. Рекло би се да припада заумним слојевима људског бића. Селимовић је тврдио да је литература натпевано зло. Али сва срећа да се литература бави и бољом, светлијом страном људског живљења. И те како у „Песми над песмама”, „Декамерону”, „Дон Кихоту” – да поменемо само класику – има прелепих похвала животу, лепоти, љубави, пријатељству, радости, смеху, свим врстама уживања. Све више помишљам на Казанову, који је као старац, усамљен у неком чешком двору, исписао сећања на најлепше тренутке свог живота. А они су се свели на љубави са бројним женама и уживања у путовањима, храни и вину. Његови мемоари су књига радости и уживања. Можда бих се и ја могао опростити једном таквом причом.
Ујак је тај који бележи и чува приче од заборава. Да ли сте и сами као приповедач вођени тиме?
Ујак је мој списатељски алтер его. Он је у исто време и свезнајући и непоуздани приповедач. Свезнајући јер се појављује као учесник и сведок свих важнијих збивања у његовој митској вароши, а непоуздан јер све приче прелама кроз визуру својих фантастичних наочара. У писању сам следио савет Максима Горког дат Бабељу: ако желиш да постанеш писац, иди међу људе, придружи се црвеној коњици, придружи се револуцији. И ја сам се трудио да окусим што више од сировог живота, и ружног и лепог, и слатког и горког. Ако не довољно, онда је то надокнадио мој имагинарни Ујак.
Много сте путовали и дипломатском службом били у уској вези са Римом. Да ли вам је и сада ближа живописна мала српска варош од великог светског града?
Обожавам Рим, па и друге светске метрополе. Али одлично се осећам у мојим рашким пределима, на Косову и Метохији, Рогозни, Пештери. Ту као да корачам стопама Растка Петровића и Александра Дерока, већих светских путника од мене. Уживам да попијем чашу кјантија у Трастевереу, поред Тибра, али исто тако и чашицу брље у прчварници на рашчанској пијаци. Волим да се мувам између тезги на Сан Лоренцу у Фиренци, међу рибарницама и баштама медитеранског воћа и поврћа, но прија ми да на новопазарској пијаци наслађујем очи и опијам се мирисима голијских чајева, боровница, малина, купина, јагода, оскоруша, дрењина.
