Убрзавање епидемије кратковидости
Ако се тренд кратковидости настави, стопа раста биће до 40 одсто, то јест 740 милиона младих и кратковидих до 2050. године
Током последњих 30 година дошло је до пораста кратковидости, или миопије, посебно у дечјем добу – већ од почетка треће године живота. Дете једног кратковидог родитеља има око два пута већу вероватноћу настанка кратковидости него друга деца, док ће је дете са оба кратковида родитеља имати пет пута чешће. Данас је око трећине младих од пет до 19 година кратковидо, у односу на једну четвртину 1990. године.
Већина случајева кратковидости је аксијална, што значи да је по оси очне јабучице растојање између рожњаче (cornea) на њеној предњој страни и мрежњаче (retina) на задњој страни превелико. Светлост која улази у око кроз зеницу, претходно прошавши кроз рожњачу, пада испред мрежњаче, а не на њу, тако да вид постаје замагљен. Кад су рожњача или сочиво ока ненормално закривљени, јавља се рефрактивна кратковидост, која проузрокује замућење вида. Бебе се рађају далековиде, али се издужењем очне јабучице далековидост постепено смањује. Кад се у дечјем оку достигне тачка савршеног фокуса на мрежњачи, што се догађа око првог рођендана, очна јабучица престаје да се издужује. То је еметропизација. Некој деци се биохемијски сигнал за заустављање раста, тј. издужења очију не јавља, због чега еметропизација не успева код мањег броја људи. Али кад се фокус помери изнад савршене жаришне тачке, вид се прогресивно погоршава. Офталмолози ово називају „литицом кратковидости”, тачком без повратка – од тада се носе наочаре, контактна сочива или се ласерски трајно мења облик рожњаче и исправља замућење вида. За око 10 одсто људи са овом врстом кратковидости постоје додатне компликације, чак појаве четири стања која могу довести до неповратног слепила: одвајање мрежњаче, миопична макуларна дегенерација, глауком и тешке катаракте.
Вид се чува на отвореном
Тврди се да су за суморну слику ране кратковидости која се очекује за неколико деценија главни кривци лоша исхрана, урбанизација, предуго гледање у ТВ екране и све друге активности које захтевају фокусирање гледањем изблиза у затвореној просторији. Иако за све то чврсти докази једноставно не постоје, провођење времена напољу одавно је прокламовано као заштита од развоја ране кратковидости. Важност и моћ проведеног времена на отвореном простору демонстрирана је националним експериментом на Тајвану, где је 2001. године 34,8 одсто деце узраста од шест до дванаест година било кратковидо, а до 2010. године тај број је порастао на 49,1 одсто. Узнемирена тим бројкама и мотивисана уверењем да се превише гледа у књиге, влада Тајвана направила је програм свакодневне активности на отвореном. Иако читање изблиза вероватно није било узрок дечје кратковидости, експеримент је успео: у року од четири године стопа нових случајева на Тајвану пала је са врхунца од 50 одсто деце узраста од седам до дванаест година на 46,1 одсто. Још увек стопа кратковидости пада, иако се није вратила тамо где је била осамдесетих. Други, новији (ненамерни) експеримент великих размера била је пандемија ковида-19. Према бројним студијама које повезују политику затварања због пандемије и прогресију кратковидости, стопе њеног пораста знатно су увећане у земљама у којима су деца морала остајати унутра дуже време. Да је дуг боравак напољу заштита од развоја кратковидости, поткрепљено је клиничким испитивањима и рецензијама, доказима највишег квалитета. На основу више студија, препоручено је најмање сат или два дневног излагања интензитету светлости од најмање 5.000 лукса, што је отприлике интензитет који се добија у природној хладовини по сунчаном дану. Унутрашње осветљење је обично десети део (или мање) светлости коју добијамо напољу. У идеалном случају, деца узраста од три и више година, морала би имати два сата дневног излагања светлости на отвореном, али то није увек могуће, јер 5.000 лукса нема сваког дана.
Црвено светло као лек
У међувремену, примењују се лекови који могу макар мало успорити издужење очне јабучице. Решење је атропин, молекул добијен из луде траве (Аtropa belladona) и бунике (Hyosciam), који преобликује сочиво док се фокусира на објекте у близини. У капима за очи је његова концентрација најчешће један одсто. Атропин је први пут тестиран шездесетих и до данас нема потпуног разумевања зашто делује. Исто важи и за сличан лек против неуропатије који се зове пирензепин. Оба замагљују вид и смањују осетљивост на светлост. Друга опција у третману кратковидости је ортокератологија у којој се ноћу контактним сочивима коригује облик рожњаче, што је начин побољшања вида. Према недавном прегледу свих објављених студија о успоравању кратковидости, атропин је најбољи доступни третман, иако смањује кратковидост за највише три четвртине диоптрије. Ефекти лечења најбољи су у првим годинама живота. Ипак, ниједан лек не ради онолико колико би очни лекари желели – пре свега, не спречавају елонгацију (уздужни раст) ока.
Такође, уведен је третман заустављања прогресије кратковидости заснован на деловању ниског нивоа црвеног светла (РЛРЛ). Принцип те терапије случајно је открио 1967. године мађарски лекар и пионир ласерске медицине Ендре Местер. У офталмологији се у лечењу амблиопије или „лењог ока” деценијама користи ласерско светло таласне дужине 650 нанометара и светлости 1.600 лукса, које пада на мрежњачу по три минута, два пута дневно (амблиопију није могуће лечити изоштравањем уз помоћ наочара или сочива).
Тим офталмолога који је предводио Мингтуанг Хе са Универзитета Сун Јат-сен у Гуангџоуу у Кини објавио је 2022. године резултате клиничког испитивања РЛРЛ терапије, откривши да је значајно успорила прогресију кратковидости. Такође, неочекивано је откривено да се код 40 одсто учесника испитивања смањила дужина очне јабучице и побољшао вид, што се, додуше, некад дешава спонтано, али много ређе него кад су људи прописно лечени. Можда је мало касно, али борба против глобалне епидемије кратковидости коначно долази у први план! Остаје нада да се неће остварити суморна прогноза од 40 одсто – или 740 милиона кратковидих младих људи до 2050. године, што се статистички предвиђа.
Да би ово што сам написао добило више смисла, поменућу две књиге: „Уметност гледања” Олдоса Хакслија из 1942. године и „Бољи вид без наочара” Вилијема Х. Беjтса из 1920. године. Хакслијева књига је аутобиографска јер је због кератитиса у шеснаестој години готово потпуно ослепео. Али решио је да се избори са проблемом како би могао да чита и пише. Био је живописна личност и унук чувеног Томаса Хакслија, најватренијег присталице Чарлса Дарвина, због чега је носио назив Дарвинов булдог. Књига Олдоса Хакслија „Врли нови свет”, научно фантастични роман из 1932. године (теоретичари књижевности га радије сврставају у дистопијске фикције), сматра се најбољим романом те врсте у 20. веку. Хаксли га је, такође, писао без наочара, иако слабовид. Тврдио је да ношење наочара улењује очи и препоручивао је одмарање очију у природи. Он је на себи испробао Бејтсову методу, кoja битним поступком у смањењу диоптрије сматра прекривање ока да би се одморило, стварање менталних слика и гледање право у Сунце. У књигама Хакслија и Бејтса промовише се више времена проведеног на отвореном без ношења оптичких помагала. Иако се време појаве њихових књига о гледању и виђењу разликовало нешто више од 20 година, њихов садржај није наишао на одобравање очних лекара и оптичара оног времена, а аутори су прокажени. Данас се о ауторима обеју књига говори са сетом и поштовањем.
