Примитивна дерегулација, усуд Београда

Верујем да ћемо се сложити да је град огледало заједнице, односно људи који у њему живе. Исто тако, сложићемо се да је са ширег становишта град огледало државе, односно друштва и његове културе која се ту рађа и развија вековима. Према садржају и изгледу града, његови становници, као и инострани гости, препознају његов начин живота и културу, то јест оно што се зове идентитет заједнице или друштва. С временом, а нарочито с глобализацијом и незајажљивим апетитом неолибералне економије, диверзитет градског идентитета постепено опада, а униформност и последично губљење идентитета преплављују глобални урбани шар.

Неолиберални концепт је лансирао председник САД Роналд Реган (1987), који је, водећи предизборну кампању, обећао да ће поништити еколошке прописе као највећу сметњу инвестирању. Његова приврженост економским уверењима Милтона Фридмана навела га је да промовише дерегулацију финансијског система, пољопривреде и транспорта. Неке од особина неолибералне економије су: слободнa тржишно оријентисана политика, приватизација и уклањање препрека које отежавају пласман инвестиција (закони, планови, и сл.), односно дерегулација тржишта капитала. Овај концепт је с временом преузео цео капиталистички свет простирући дерегулацију и на друге делатности које су чиниле сметњу инвестирању, а међу њима и на урбанистичко планирање, заштиту културних и природних добара и сл. Од тог доба, капитал из богатих држава креће у освајање земаља у развоју, где уз подршку државних власти насрће на богатије градове диктирајући свим средствима и корупцијом интензивну и униформну изградњу стамбених и других профитабилних зграда, угрожавајући диверзитет урбанизма и архитектуре. Срећу имају неразвијене земље у које се капитал још није сурвао те градови још могу да сачувају дух локалне или националне културе и оставе своје грађане да живе у спокоју, сиромашни, али лепи. Према анализи УН, највећи проблем данас код примене начела одрживог развоја чине управо земље у развоју које настоје да убрзаним растом и изградњом, ако је могуће, стигну ниво богатих земаља заборављајући притом на културу, понашање, морал, традицију и васпитан однос према својим грађанима.

Понор корупције

Интензивном применом неолибералног економског концепта у Србији убрзано се мења лик великих градова, као и природних предела. Захваљујући упорној жељи врха власти да убрза раст БДП-а као промотивног економског репера и да утврди стратешке споразуме са земљама од којих очекује политичку или финансијску корист (Русија, Кина, УАЕ, САД), Србија користи дерегулацију као кључни инструмент. Препуштају им се без питања енергетски ресурси, рудно благо, пољопривредно земљиште, и велеградско културно наслеђе. Због ограниченог простора задржаћу се само код последњег.

Вероватно очекујући подршку новоизабраног председника САД по питању Косова и енергетске сигурности, не питајући никога и пренебрегавајући Устав и законе Републике Србије, врх власти великодушно предаје у руке Џареда Кушнера (Affiliate Partners), зета Доналда Трампа, оштећено културно добро од европског значаја, комплекс Генералштаба и околних објеката, уз то ослобађајући од заштите целу Улицу кнеза Милоша. Противно закону, не поштујући сопствене институције за заштиту културног наслеђа, хладно занемарујући алармантно декларисање стручне и културне јавности из Србије и Европе, занемарујући ауторитет српске војске и директно угрожавајући српска културна мерила и вредности, врх власти очекује неку вајду од председника САД, истовремено дубоко рањавајући дух и лик српске културе и српског идентитета. Уместо елитног објекта од јавног значаја, према изразитом контексту у коме се Генералштаб налази, актуелни лидери Србије ће да омогуће насељавање белосветских шпекуланата и богате касте из Београда и Србије у луксузне станове, а уз то и хотел са пратећим садржајем у кулама са погледом на суседне куле у Београду на води. И све ће се на срамоту српског народа звати „Трамп”, дакле, именом новог председника САД.

Поред тога, из извештаја „Блумберга” видимо да Београд на води и Генералштаб повезује име арапског милијардера Мохамеда Алабара, који нас је увелико усрећио гутајући део по део Београда, успостављајући потенцијалну екстериторијалност, мењајући му кардинално функционалну структуру, лик и смисао живота још држећих грађана. Београд почиње да личи ни на шта, а њему су дубоки џепови одавно оплићали. Никада Алабар није видео овако дарежљиве имаоце моћи у некој од држава чијим градовима је унаказио слику и прилику, отворивши уз то понор безграничне корупције и богаћења појединаца. Да би себи отворио пут за даљу распродају културног наслеђа, врх власти Србије бескрупулозно мења законе о планирању и о заштити културног наслеђа тиме што грађење ослобађа нужне регулације употребних дозвола и дозвољава слободан третман свих објеката под заштитом у целој Србији зарад добити инвеститора и зарад тзв. стратешких интереса.

Чему журба

Да ли је за све крива дерегулација? Земље које примењују концепт неолибералне економије приступају му са више пажње. Дерегулацију своде на одређене привредне и енергетске активности а градове љубоморно чувају враћајући им стари сјај у коегзистенцији са новим, технолошки и стилски напредним решењима. Дерегулацију користе када је потребно да подигну ниво конкурентности, више продуктивности и енергетске ефикасности, притом веома пазећи на еколошки стандард и културни квалитет, финансијску извесност и ограничење инвестиционог монопола. И поред тога, цео неолиберални концепт постепено губи позицију са свим штетама које су у његово доба учињене градовима, природи и ресурсима, а које су изазване неконтролисаним рударењем, индустријом, изградњом, саобраћајем и ратовима. Земље у развоју, попут Србије, још увек пливају у конфузном брлогу неолиберализма и примитивне дерегулације, тежећи брзом финансијском расту, непотребно се надмећући са развијеним земљама помоћу БДП-а. За ово, наравно, има времена, крај мандата није крај света, а мала Србија без великих пројеката може да буде културно и морално велика. Да ли сви нови путеви нужно морају да се заврше у једном мандату иако су често неоправдано велики и скупи; да ли је хистерично брза и масовна изградња станова у великим градовима неопходна; да ли су од користи неселективно одабране и субвенционисане иностране индустрије; зашто се толико жури са железницом према Суботици, а све уз крајњу површност и евидентну корупцију? Не завршава се све 2027, после чега ето потопа. На крају, ту су питања: докле ће да се поклања странцима све благо Србије? Мало је, али је наше! Не би ли требало нешто оставили и нашим потомцима? Да ли ће Београд постати огледало Алабара и Кушнера уместо заједнице, његових грађана и српске културе?