Воће под кишобраном
Сећам се бесконачно дугог графита поред СКЦ-а, који као да није имао краја, дуж Ресавске улице, тамо где су биле оне величанствене тезге са пиратским компакт-дисковима: „Ми, Југословени, волимо Латиноамериканце”
Те исте ноћи изашла сам са Надом да прошетамо њеног пса. Ту на једном брдашцету Бежанијске косе објаснила ми је разлику између ПВО и других система. Док је руком показивала на небо, рекла ми је: „Ово су наши.” Тако ме је заредила на путу губитка објективности. Прве експлозије су ме ужаснуле и обећала сам себи да ћу наредне ноћи камповати на трави око „Хајата”. Нада ми је дала гумене тампоне за уши – које још чувам – и стропоштала сам се као покошена: путовање је предуго трајало.
Сећам се тих првих недеља у Надином стану. Кад би ми се прохтеле ствари које нису биле умесне – да тражим доставу хране на Бежанијску косу и да за вечеру седнемо нас троје, моја пријатељица, њен отац и ја за сто. Желела сам, такође, да ангажујем неког ко ће долазити да спрема и чисти кућу, као и масерку која ће се побринути за мој укрућени врат. То последње је једино што сам постигла. Човек не стиже на неко место истовремено кад и његово тело.
Било је лето и много сам шетала, готово свакодневно сам ходала од Бежанијске косе до центра. Гледала сам како промиче седамдесет петица крцата људима међу којима је ваљало прогурати се, говорећи само мало (што то добро звучи!) и радије сам шетала по у то време не баш урбанизованом терену, где би одједном полетели лептири, скривени у пожутелој трави. Понекад бих прошла поред блокова стамбених кућа. Кад бих стигла до града, пошто је Нови Београд тада више личио на насеље у природи, наилазила бих на избомбардовану зграду ЦК, наспрам „Мекдоналдса”, који је зврјао празан. А оданде бих брзо прелазила преко Бранковог моста, на којем су ме више пута затицале сирене за узбуну.
Тих сам дана на Бежанијској коси написала: „Неки средовечни брачни пар с лицима људи средњег сталежа долази рано, смешта се крај пута који води у полустамбену четврт на Бежанијској коси. Ауто личи на неку врсту трошног „рено” каравана и пун је истоветних воћки. Отворе пртљажник, обесе кантар о кров, седну у кола и чекају. Пада киша. Човек устане са седишта, али не да затвори пртљажник, већ да отвори кишобран над воћем. Нико не долази.”
Једна од мојих првих репортажа била је о Бамбипарку, и то за аргентински часопис Трес Пунтос (Три тачке). Сећам се да ми је једна пријатељица Српкиња која је радила у аргентинској амбасади позајмила своју шестогодишњу ћерку да одем у парк. Бамбипарк је заправо био само велики трг од скоро два хектара који је практично празан. Девојчица је скакала и бацакала се по пластичном замку на надувавање, а ја сам је фотографисала и покушавала да разговарам са запосленима, који су нерадо одговарали. Двојица таксиста пред парком су успела да кажу нешто отвореније што је укључивало речи „мафија” и „праве нас лудима”.
Написала сам да је улаз коштао десет динара (55 центи долара) и да је изградња Бамбипарка почела 26. марта, два дана пошто су пале прве бомбе. Да се радило интензивно, упркос опасности да се буде мета напада, и да је парк отворен четвртог јула, на југословенски Дан борца, као и Дан независности САД. На отварање су дошли фризери и фризерке, модисткиње и козметичари и безброј других нових ведета друштвеног, политичког и спортског живота Србије. Рачуна се да је Бамбипарк коштао око пола милиона долара. Репортажа се овако завршавала: „На првој кривини пута, кад посетилац баци последњи поглед, може се видети како парк постаје све мањи и коначно се претвара у тачку. Као Бамбијева суза у једној надреалистичкој земљи.”
Једно прихватљиво лето деведесет девете
Заврши се бомбардовање НАТО-а и у Београду се у ваздуху осећа пролеће које није ни прашко ни арапско. Нема револуције, већ има осећања да се преживело док се играло, барем за најмлађе. Има, наравно, оних који брину за зиму и за ситуацију на југу која је далеко од било каквог решења прихватљивог за обе стране. Сад је, међутим, лето, а лети се не мисли на неке ствари, као на пример на Милошевића. О њему се говори, али се раде друге ствари. Тих дана отићи на море је врло тешко, а у иностранство мисаона именица, тако да се људи сналазе с оним што имају: Ада, реке са сплавовима, градски ноћни живот.
О оном што се управо десило, о том рату који се не завршава, говори се на два нивоа. Или је то нова тема којом се отпочиње разговор међу људима који су се случајно нашли заједно али се не познају, као на „цигарет-паузама” оних који путују аутобусом у друге градове; или је то оно што коментаришу људи који се познају, после сати проведених заједно, кад неко упери прст на небо и крене да прича о сателитима. То недавно колективно искуство обележиће једно пре и после у свачијем календару, као Христ, као ковид: је л’ то било пре или после бомбардовања?
Још се громко ори песма Индексовог радио-позоришта која се спрда са европским и северноамеричким политичарима умешаним у доношење одлуке да се бомбардује Југославија. Али људи су довољно паметни да у исту врећу свог гнева не потрпају све људе из тих земаља, што опет не значи да показују више љубави за нас који смо дошли из других крајева света, међу којима се Латиноамериканци високо котирају.
Сећам се бесконачно дугог графита поред СКЦ-а, који као да није имао краја, дуж Ресавске улице, тамо где су биле оне величанствене тезге са пиратским компакт-дисковима: „Ми, Југословени, волимо Латиноамериканце.” Утицај музике и атмосфере пројекта „Buena Vista Social Club” у то доба је био очигледан. Али кад је једном пао Милошевић, поново је порасло занимање за приближавање Европи и периферија је остала у другом плану, што је изазвало и неке сцене које нису баш биле израз љубави у неевропском дипломатском кору.
У августу је такође дошло до једног помрачења, последњег у том веку и миленијуму, па је Пако Рабан предвидео да ће свемирска станица „Мир” пасти тог дана на Париз и сравнити га са земљом. У међувремену, у тадашњој Југославији, коју још чине Србија и Црна Гора, влада води кампању против помрачења. У вестима, они здушни прегаоци што раде крвничку пропаганду деведесетих упозоравају на опасности које помрачење може имати по здравље, као што је изазивање рака и слепила. Успевају да уплаше народ више него бомбе јер, иако је подне, тог дана центар града је потпуно опустео. Мој пријатељ Милорад тврди да је помрачење криво за све недаће које су се сручиле на Србију.
Тог лета почињем да тражим стан за изнајмљивање. Треба, дакле, куповати новине и тражити међу огласима, мада понуда није велика. Сећам се да ми, док то истражујем, пажњу привлаче фотографије покојника на страницама са читуљама. Већином су то, наравно, озбиљне фотографије као за личне исправе, али има и веома необичних – на пример, једна слика девојке која цркава од смеха док разговара фиксним телефоном са истегнутим каблом што личи на федер.
Милорад ми помаже у тражењу стана: телефонира да закаже посете и прати ме на тим састанцима. Јесте то пре свега због језика, али и да би станодавцима пружио утисак неког локалног јемства. Гледам разне станове и ниједан ми се не чини довољно добрим, а неки су, поштено речено, ужасни. Изненађује ме што ме људи позивају да попијем кафу док разгледам стан који оглашавају у новинама, чак и кад постаје очигледно да га нећу изнајмити. Понекад прихватам, а онда морам о нечем да разговарам и тако стижемо до теме бомбардовања, па им ја будем симпатична јер сам била ту док је то трајало. Кад сам први пут била у Србији, научила сам да се служим ономатопејом која се уз одмахивање главом баш често користи (ц-ц-ц-ц!), што му дође као „уз тебе сам, брале, у ова тешка времена” и то ми баш лепо врши посао и кад кажем „да” и кад кажем „не”, јер не морам да прозборим ниједну реч, тако да не могу да упрскам ствар.
Мушкарци и комарци
Тражим стан у центру, била сам и бићу цура нултог километра, центрашица, удаљене четврти ми изазивају неко неописиво осећање несигурности, то ми дође као да шаљем неког другог да тамо живи. Нека пријатељица ми каже да сам сноб, али не слажем се с тим, моја тема није она прича о кругу двојке, ни то што она значи неким Београђанима. Ја хоћу да живим у центру, чак и ако је центар чисто ср..е.
Него, да се вратимо на тему стана – коначно посетим један на Зеленом венцу који је мало скупљи за мој буџет, али у којем се осећам као код куће. Иако у свом животопису имам богату ризницу језичких неспоразума, увек ћу се сећати једног који се десио тог дана у стану који ће бити мој до мог последњег дана у Србији. Жена од педесетак и кусур година с плавом косом дугом до струка показује ми стан који припада њеној породици. Милорад избегава да каже да сам новинарка, а жена, блага и стидљива, такође много не запиткује. Док гледам кроз прозор на другом спрату с делимичним погледом на Саву, питам газдарицу да ли има много мушкараца (буквално кажем: „Овде има многи мушкарац?”), а она ми не одговара. Ја настављам: „Овде су врло велики, нисам никад видела као овде. И близу река је још горе!” Жена нешто објашњава да је стан сигуран, да је на другом спрату, а ја јој одговарам: „Нема везе, они долазе за прозором или на сва места, не може да контролирам. У Бежанијска коса је огромно.” Тада ме Милорад одведе у страну и пита ме о чему то говорим и ја му на енглеском кажем: mosquitos! Комарци! У мојој глави те две речи – мушкарци и комарци – звуче готово исто. Милорад исправља забуну, па ме газдарица поново доживљава као озбиљног кандидата и сви се сложимо да су комарци те године огромни јер се још није запрашивало.
Мој крај је хаотичан, ограничен пијацом на отвореном, Савом и мостом, Кнез Михаилова с мојом амбасадом на првом спрату једне зграде је близу, мало даље је Калемегдан. Тамо горе, Теразије са ретро хотелом „Москва”, где на првом спрату служе тартар бифтек прсте да полижеш, а келнерице носе патике од белог платна отворене на прстима. Близу пијаце, у подземном пролазу испод улице, има пекара и мењачница, а уз степенице има један тип који већ годинама тамо продаје будилнике чији аларм стално звони. Имам двојицу-тројицу мењача с којима обављам ту операцију, али ми је посебно драг Мики, Ирачанин који иде да мења новац по амбасадама. Понекад ми зазвони телефон у десет ујутру и Биби из амбасаде ми каже: „Имам овде Микија, да ти га задржим?” Скочим из кревета и за десет минута сам тамо. Ето зашто вреди стан на нултом километру!
Пијаца и околина су једно немилосрдно место где се град и унутрашњост срећу са извесним међусобним неповерењем. Једног суботњег поподнева сам ово забележила: „Продавци за тезгама Зеленог венца се разилазе. Једна група циганских свираца, сви у сивим кошуљама и црним прслуцима од лажне свиле мувају се међу тезгама и трампе своју свирку за било шта. Неки лик с лицем подједнако веселим и тужним тражи да му свирају. Цигани засвирају, а он им даје паре све док не остане без динара. Онда Цигани почињу полако да узимају део по део његове робе: таблете за апарате против комараца, кесе ђубрива, семе шаргарепа, инсектицид у праху. Лик уопште не мари што му растурају тезгу, види се да му се песме баш свиђају, јер пева с њима и диже руке и грли комад ваздуха као да би да покаже да уме чак и да заигра.”
У то време сви мисле да сам Гркиња. Деведесет девете, изузев студената из Грчке, нема туриста а странци који овде живе су веома ретки. Људи ме питају за моје порекло и није довољно да им кажем да сам Аргентинка, хоће да знају који су моји прави корени о којима нисам баш нешто помно размишљала на новом континенту (ово ће се променити у мојој земљи са наступањем економске кризе: сви су пожелели да оду из земље, па су почели да се присећају својих деда и прадеда не би ли измували неки европски пасош). Убудуће ћу бити срећна кад таксисти, примећујући хаос падежа у мом говору, закључе да сам Македонка – то ће ми значити да се мој говор поправља. Једини који ме никада, али баш никада, нису питали одакле сам, били су Цигани.
Тог лета и политичари су решили да узму одмор, барем они које сам могла да интервјуишем. Боравећи у Србији као туриста, са визом која истиче свака три месеца и приморава ме да прелазим границу, морам добро да знам с ким и како да разговарам. Сваки пут кад се вратим, морам да одем са Јеленом, стратешки лепом ћерком газдарице мог стана (њена лепота баш помаже), на један спрат у пустој, претећој згради мало даље од железничке станице. Тамо ме саслушају и одлуче да ли могу или не могу да останем у земљи: руски рулет.
Интервју са Ђинђићем
Оно што влада мање-више мисли објављује се у званичним медијима и увек има неких новинара, специјалиста и функционера средњег нивоа у влади с којима се може разговарати без опасности од депортације. А потом су ту сви политичари опозиције, економисти, уметници, пријатељи, породице мојих пријатеља, непријатељи мојих пријатеља итд. Али бомбе су растуриле читав тај поредак и потребни су месеци да се мозаик лица и улога поново састави. Неки пријатељ новинар се пита ко је опозиција. Јер Милошевић каже: „Обновићемо се да бисмо расли…” А Вук Драшковић изјављује да „нећемо да обарамо владу и уђемо у грађански рат”.
Али 19. августа сто педесет хиљада људи демонстрирало је против владе на улицама Београда. Државни медији кажу да су се скупили да прославе рођендан Била Клинтона, који баш пада на тај дан. Истина је да је квота адреналина потрошена и да људи страхују од неминовног: нигде нема ни пара, ни икакве наде.
Из ових манифестација оснажен излази Зоран Ђинђић, ког први пут интервјуишем у седишту Демократске партије, у Крунској улици. Тадашњи 47-годишњак показује оптимизам кад га питам да ли постоји могућност да Милошевић убрзо оде са власти. Одговара ми – до краја године. У том интервјуу Ђинђић критикује некомпетентност међународне заједнице на Косову, незаштићеност Срба и верује да је Хашки суд важан али да не ради професионално. Каже, такође, да је спреман на сарадњу са непријатељем: „Више волимо да нас оптуже да смо проамерички настројени, него да нас криве да смо изоловали Југославију од остатка света, као што то чине Милошевић и његова партија. Морамо да прихватимо ризик да нас оптуже да смо прозападни, народ мора да схвати да у овом тренутку без Запада нема ни послова ни привреде која функционише. Срби морају да поврате веру у странце. Овде је врло уобичајено питање: ’А ти, за кога шпијунираш?’ Мора да престане та параноја и да се отарасимо комплекса ниже вредности због којих смо сами, изван света.” Каже, такође, да решење није само у свргавању Милошевића, већ у реконструкцији – посредством комисије експерата која може да влада годину дана – читавог система: судства, скупштине, полиције и других институција.
Последње га питам како замишља Југославију без Милошевића, а он ми одговара: „Дивном!” Оно што никад нећемо засигурно знати јесте каква би била Србија са више Ђинђића.
Mемоарско-новинaрска сећања Аргентинке Каролине Подестe на године њеног боравка и рада у Србији – посебно у Београду – током вунених деведесетих објављиваћемо у наредним бројевима „Културног додатка”. Текст је превео Бранко Анђић
