Voće pod kišobranom

Te iste noći izašla sam sa Nadom da prošetamo njenog psa. Tu na jednom brdašcetu Bežanijske kose objasnila mi je razliku između PVO i drugih sistema. Dok je rukom pokazivala na nebo, rekla mi je: „Ovo su naši.” Tako me je zaredila na putu gubitka objektivnosti. Prve eksplozije su me užasnule i obećala sam sebi da ću naredne noći kampovati na travi oko „Hajata”. Nada mi je dala gumene tampone za uši – koje još čuvam – i stropoštala sam se kao pokošena: putovanje je predugo trajalo.

Sećam se tih prvih nedelja u Nadinom stanu. Kad bi mi se prohtele stvari koje nisu bile umesne – da tražim dostavu hrane na Bežanijsku kosu i da za večeru sednemo nas troje, moja prijateljica, njen otac i ja za sto. Želela sam, takođe, da angažujem nekog ko će dolaziti da sprema i čisti kuću, kao i maserku koja će se pobrinuti za moj ukrućeni vrat. To poslednje je jedino što sam postigla. Čovek ne stiže na neko mesto istovremeno kad i njegovo telo.

Bilo je leto i mnogo sam šetala, gotovo svakodnevno sam hodala od Bežanijske kose do centra. Gledala sam kako promiče sedamdeset petica krcata ljudima među kojima je valjalo progurati se, govoreći samo malo (što to dobro zvuči!) i radije sam šetala po u to vreme ne baš urbanizovanom terenu, gde bi odjednom poleteli leptiri, skriveni u požuteloj travi. Ponekad bih prošla pored blokova stambenih kuća. Kad bih stigla do grada, pošto je Novi Beograd tada više ličio na naselje u prirodi, nailazila bih na izbombardovanu zgradu CK, naspram „Mekdonaldsa”, koji je zvrjao prazan. A odande bih brzo prelazila preko Brankovog mosta, na kojem su me više puta zaticale sirene za uzbunu.

Tih sam dana na Bežanijskoj kosi napisala: „Neki sredovečni bračni par s licima ljudi srednjeg staleža dolazi rano, smešta se kraj puta koji vodi u polustambenu četvrt na Bežanijskoj kosi. Auto liči na neku vrstu trošnog „reno” karavana i pun je istovetnih voćki. Otvore prtljažnik, obese kantar o krov, sednu u kola i čekaju. Pada kiša. Čovek ustane sa sedišta, ali ne da zatvori prtljažnik, već da otvori kišobran nad voćem. Niko ne dolazi.”

Jedna od mojih prvih reportaža bila je o Bambiparku, i to za argentinski časopis Tres Puntos (Tri tačke). Sećam se da mi je jedna prijateljica Srpkinja koja je radila u argentinskoj ambasadi pozajmila svoju šestogodišnju ćerku da odem u park. Bambipark je zapravo bio samo veliki trg od skoro dva hektara koji je praktično prazan. Devojčica je skakala i bacakala se po plastičnom zamku na naduvavanje, a ja sam je fotografisala i pokušavala da razgovaram sa zaposlenima, koji su nerado odgovarali. Dvojica taksista pred parkom su uspela da kažu nešto otvorenije što je uključivalo reči „mafija” i „prave nas ludima”.

Napisala sam da je ulaz koštao deset dinara (55 centi dolara) i da je izgradnja Bambiparka počela 26. marta, dva dana pošto su pale prve bombe. Da se radilo intenzivno, uprkos opasnosti da se bude meta napada, i da je park otvoren četvrtog jula, na jugoslovenski Dan borca, kao i Dan nezavisnosti SAD. Na otvaranje su došli frizeri i frizerke, modistkinje i kozmetičari i bezbroj drugih novih vedeta društvenog, političkog i sportskog života Srbije. Računa se da je Bambipark koštao oko pola miliona dolara. Reportaža se ovako završavala: „Na prvoj krivini puta, kad posetilac baci poslednji pogled, može se videti kako park postaje sve manji i konačno se pretvara u tačku. Kao Bambijeva suza u jednoj nadrealističkoj zemlji.”

Jedno prihvatljivo leto devedeset devete

Završi se bombardovanje NATO-a i u Beogradu se u vazduhu oseća proleće koje nije ni praško ni arapsko. Nema revolucije, već ima osećanja da se preživelo dok se igralo, barem za najmlađe. Ima, naravno, onih koji brinu za zimu i za situaciju na jugu koja je daleko od bilo kakvog rešenja prihvatljivog za obe strane. Sad je, međutim, leto, a leti se ne misli na neke stvari, kao na primer na Miloševića. O njemu se govori, ali se rade druge stvari. Tih dana otići na more je vrlo teško, a u inostranstvo misaona imenica, tako da se ljudi snalaze s onim što imaju: Ada, reke sa splavovima, gradski noćni život.

O onom što se upravo desilo, o tom ratu koji se ne završava, govori se na dva nivoa. Ili je to nova tema kojom se otpočinje razgovor među ljudima koji su se slučajno našli zajedno ali se ne poznaju, kao na „cigaret-pauzama” onih koji putuju autobusom u druge gradove; ili je to ono što komentarišu ljudi koji se poznaju, posle sati provedenih zajedno, kad neko uperi prst na nebo i krene da priča o satelitima. To nedavno kolektivno iskustvo obeležiće jedno pre i posle u svačijem kalendaru, kao Hrist, kao kovid: je l’ to bilo pre ili posle bombardovanja?

Još se gromko ori pesma Indeksovog radio-pozorišta koja se sprda sa evropskim i severnoameričkim političarima umešanim u donošenje odluke da se bombarduje Jugoslavija. Ali ljudi su dovoljno pametni da u istu vreću svog gneva ne potrpaju sve ljude iz tih zemalja, što opet ne znači da pokazuju više ljubavi za nas koji smo došli iz drugih krajeva sveta, među kojima se Latinoamerikanci visoko kotiraju.

Sećam se beskonačno dugog grafita pored SKC-a, koji kao da nije imao kraja, duž Resavske ulice, tamo gde su bile one veličanstvene tezge sa piratskim kompakt-diskovima: „Mi, Jugosloveni, volimo Latinoamerikance.” Uticaj muzike i atmosfere projekta „Buena Vista Social Club” u to doba je bio očigledan. Ali kad je jednom pao Milošević, ponovo je poraslo zanimanje za približavanje Evropi i periferija je ostala u drugom planu, što je izazvalo i neke scene koje nisu baš bile izraz ljubavi u neevropskom diplomatskom koru.

U avgustu je takođe došlo do jednog pomračenja, poslednjeg u tom veku i milenijumu, pa je Pako Raban predvideo da će svemirska stanica „Mir” pasti tog dana na Pariz i sravniti ga sa zemljom. U međuvremenu, u tadašnjoj Jugoslaviji, koju još čine Srbija i Crna Gora, vlada vodi kampanju protiv pomračenja. U vestima, oni zdušni pregaoci što rade krvničku propagandu devedesetih upozoravaju na opasnosti koje pomračenje može imati po zdravlje, kao što je izazivanje raka i slepila. Uspevaju da uplaše narod više nego bombe jer, iako je podne, tog dana centar grada je potpuno opusteo. Moj prijatelj Milorad tvrdi da je pomračenje krivo za sve nedaće koje su se sručile na Srbiju.

Tog leta počinjem da tražim stan za iznajmljivanje. Treba, dakle, kupovati novine i tražiti među oglasima, mada ponuda nije velika. Sećam se da mi, dok to istražujem, pažnju privlače fotografije pokojnika na stranicama sa čituljama. Većinom su to, naravno, ozbiljne fotografije kao za lične isprave, ali ima i veoma neobičnih – na primer, jedna slika devojke koja crkava od smeha dok razgovara fiksnim telefonom sa istegnutim kablom što liči na feder.

Milorad mi pomaže u traženju stana: telefonira da zakaže posete i prati me na tim sastancima. Jeste to pre svega zbog jezika, ali i da bi stanodavcima pružio utisak nekog lokalnog jemstva. Gledam razne stanove i nijedan mi se ne čini dovoljno dobrim, a neki su, pošteno rečeno, užasni. Iznenađuje me što me ljudi pozivaju da popijem kafu dok razgledam stan koji oglašavaju u novinama, čak i kad postaje očigledno da ga neću iznajmiti. Ponekad prihvatam, a onda moram o nečem da razgovaram i tako stižemo do teme bombardovanja, pa im ja budem simpatična jer sam bila tu dok je to trajalo. Kad sam prvi put bila u Srbiji, naučila sam da se služim onomatopejom koja se uz odmahivanje glavom baš često koristi (c-c-c-c!), što mu dođe kao „uz tebe sam, brale, u ova teška vremena” i to mi baš lepo vrši posao i kad kažem „da” i kad kažem „ne”, jer ne moram da prozborim nijednu reč, tako da ne mogu da uprskam stvar.

Muškarci i komarci

Tražim stan u centru, bila sam i biću cura nultog kilometra, centrašica, udaljene četvrti mi izazivaju neko neopisivo osećanje nesigurnosti, to mi dođe kao da šaljem nekog drugog da tamo živi. Neka prijateljica mi kaže da sam snob, ali ne slažem se s tim, moja tema nije ona priča o krugu dvojke, ni to što ona znači nekim Beograđanima. Ja hoću da živim u centru, čak i ako je centar čisto sr..e.

Nego, da se vratimo na temu stana – konačno posetim jedan na Zelenom vencu koji je malo skuplji za moj budžet, ali u kojem se osećam kao kod kuće. Iako u svom životopisu imam bogatu riznicu jezičkih nesporazuma, uvek ću se sećati jednog koji se desio tog dana u stanu koji će biti moj do mog poslednjeg dana u Srbiji. Žena od pedesetak i kusur godina s plavom kosom dugom do struka pokazuje mi stan koji pripada njenoj porodici. Milorad izbegava da kaže da sam novinarka, a žena, blaga i stidljiva, takođe mnogo ne zapitkuje. Dok gledam kroz prozor na drugom spratu s delimičnim pogledom na Savu, pitam gazdaricu da li ima mnogo muškaraca (bukvalno kažem: „Ovde ima mnogi muškarac?”), a ona mi ne odgovara. Ja nastavljam: „Ovde su vrlo veliki, nisam nikad videla kao ovde. I blizu reka je još gore!” Žena nešto objašnjava da je stan siguran, da je na drugom spratu, a ja joj odgovaram: „Nema veze, oni dolaze za prozorom ili na sva mesta, ne može da kontroliram. U Bežanijska kosa je ogromno.” Tada me Milorad odvede u stranu i pita me o čemu to govorim i ja mu na engleskom kažem: mosquitos! Komarci! U mojoj glavi te dve reči – muškarci i komarci – zvuče gotovo isto. Milorad ispravlja zabunu, pa me gazdarica ponovo doživljava kao ozbiljnog kandidata i svi se složimo da su komarci te godine ogromni jer se još nije zaprašivalo.

Moj kraj je haotičan, ograničen pijacom na otvorenom, Savom i mostom, Knez Mihailova s mojom ambasadom na prvom spratu jedne zgrade je blizu, malo dalje je Kalemegdan. Tamo gore, Terazije sa retro hotelom „Moskva”, gde na prvom spratu služe tartar biftek prste da poližeš, a kelnerice nose patike od belog platna otvorene na prstima. Blizu pijace, u podzemnom prolazu ispod ulice, ima pekara i menjačnica, a uz stepenice ima jedan tip koji već godinama tamo prodaje budilnike čiji alarm stalno zvoni. Imam dvojicu-trojicu menjača s kojima obavljam tu operaciju, ali mi je posebno drag Miki, Iračanin koji ide da menja novac po ambasadama. Ponekad mi zazvoni telefon u deset ujutru i Bibi iz ambasade mi kaže: „Imam ovde Mikija, da ti ga zadržim?” Skočim iz kreveta i za deset minuta sam tamo. Eto zašto vredi stan na nultom kilometru!

Pijaca i okolina su jedno nemilosrdno mesto gde se grad i unutrašnjost sreću sa izvesnim međusobnim nepoverenjem. Jednog subotnjeg popodneva sam ovo zabeležila: „Prodavci za tezgama Zelenog venca se razilaze. Jedna grupa ciganskih sviraca, svi u sivim košuljama i crnim prslucima od lažne svile muvaju se među tezgama i trampe svoju svirku za bilo šta. Neki lik s licem podjednako veselim i tužnim traži da mu sviraju. Cigani zasviraju, a on im daje pare sve dok ne ostane bez dinara. Onda Cigani počinju polako da uzimaju deo po deo njegove robe: tablete za aparate protiv komaraca, kese đubriva, seme šargarepa, insekticid u prahu. Lik uopšte ne mari što mu rasturaju tezgu, vidi se da mu se pesme baš sviđaju, jer peva s njima i diže ruke i grli komad vazduha kao da bi da pokaže da ume čak i da zaigra.”

U to vreme svi misle da sam Grkinja. Devedeset devete, izuzev studenata iz Grčke, nema turista a stranci koji ovde žive su veoma retki. Ljudi me pitaju za moje poreklo i nije dovoljno da im kažem da sam Argentinka, hoće da znaju koji su moji pravi koreni o kojima nisam baš nešto pomno razmišljala na novom kontinentu (ovo će se promeniti u mojoj zemlji sa nastupanjem ekonomske krize: svi su poželeli da odu iz zemlje, pa su počeli da se prisećaju svojih deda i pradeda ne bi li izmuvali neki evropski pasoš). Ubuduće ću biti srećna kad taksisti, primećujući haos padeža u mom govoru, zaključe da sam Makedonka – to će mi značiti da se moj govor popravlja. Jedini koji me nikada, ali baš nikada, nisu pitali odakle sam, bili su Cigani.

Tog leta i političari su rešili da uzmu odmor, barem oni koje sam mogla da intervjuišem. Boraveći u Srbiji kao turista, sa vizom koja ističe svaka tri meseca i primorava me da prelazim granicu, moram dobro da znam s kim i kako da razgovaram. Svaki put kad se vratim, moram da odem sa Jelenom, strateški lepom ćerkom gazdarice mog stana (njena lepota baš pomaže), na jedan sprat u pustoj, pretećoj zgradi malo dalje od železničke stanice. Tamo me saslušaju i odluče da li mogu ili ne mogu da ostanem u zemlji: ruski rulet.

Intervju sa Đinđićem

Ono što vlada manje-više misli objavljuje se u zvaničnim medijima i uvek ima nekih novinara, specijalista i funkcionera srednjeg nivoa u vladi s kojima se može razgovarati bez opasnosti od deportacije. A potom su tu svi političari opozicije, ekonomisti, umetnici, prijatelji, porodice mojih prijatelja, neprijatelji mojih prijatelja itd. Ali bombe su rasturile čitav taj poredak i potrebni su meseci da se mozaik lica i uloga ponovo sastavi. Neki prijatelj novinar se pita ko je opozicija. Jer Milošević kaže: „Obnovićemo se da bismo rasli…” A Vuk Drašković izjavljuje da „nećemo da obaramo vladu i uđemo u građanski rat”.

Ali 19. avgusta sto pedeset hiljada ljudi demonstriralo je protiv vlade na ulicama Beograda. Državni mediji kažu da su se skupili da proslave rođendan Bila Klintona, koji baš pada na taj dan. Istina je da je kvota adrenalina potrošena i da ljudi strahuju od neminovnog: nigde nema ni para, ni ikakve nade.

Iz ovih manifestacija osnažen izlazi Zoran Đinđić, kog prvi put intervjuišem u sedištu Demokratske partije, u Krunskoj ulici. Tadašnji 47-godišnjak pokazuje optimizam kad ga pitam da li postoji mogućnost da Milošević ubrzo ode sa vlasti. Odgovara mi – do kraja godine. U tom intervjuu Đinđić kritikuje nekompetentnost međunarodne zajednice na Kosovu, nezaštićenost Srba i veruje da je Haški sud važan ali da ne radi profesionalno. Kaže, takođe, da je spreman na saradnju sa neprijateljem: „Više volimo da nas optuže da smo proamerički nastrojeni, nego da nas krive da smo izolovali Jugoslaviju od ostatka sveta, kao što to čine Milošević i njegova partija. Moramo da prihvatimo rizik da nas optuže da smo prozapadni, narod mora da shvati da u ovom trenutku bez Zapada nema ni poslova ni privrede koja funkcioniše. Srbi moraju da povrate veru u strance. Ovde je vrlo uobičajeno pitanje: ’A ti, za koga špijuniraš?’ Mora da prestane ta paranoja i da se otarasimo kompleksa niže vrednosti zbog kojih smo sami, izvan sveta.” Kaže, takođe, da rešenje nije samo u svrgavanju Miloševića, već u rekonstrukciji – posredstvom komisije eksperata koja može da vlada godinu dana – čitavog sistema: sudstva, skupštine, policije i drugih institucija.

Poslednje ga pitam kako zamišlja Jugoslaviju bez Miloševića, a on mi odgovara: „Divnom!” Ono što nikad nećemo zasigurno znati jeste kakva bi bila Srbija sa više Đinđića.

Memoarsko-novinarska sećanja Argentinke Karoline Podeste na godine njenog boravka i rada u Srbiji – posebno u Beogradu – tokom vunenih devedesetih objavljivaćemo u narednim brojevima „Kulturnog dodatka”. Tekst je preveo Branko Anđić