Кад време дође

ве се дешава само онда када се за то стекну услови.

Бог ствара прилике по мери људског позвања или по томе колико су их својим делима заслужили.

Ово је наше време. У њему живимо и у њему се као људи исказујемо.

Време не одређује какви ћемо људи бити, него се свако од нас у датом му времену показује какав је човек, колико је дорастао приликама у којима се нашао.

Чудесно је да човек и када не зна да објасни нешто што ради њега постоји, он инстинктивно докучи његову суштину и то језиком искаже. Тако, кад хоће да предочи да се негде ништа не дешава, наш човек каже да је ту „време стало”.

Време је слика прилика. Сагледавамо га кроз постојеће прилике и на њима настале догађаје. Бог ствара прилике по мери људског позвања или допушта прилике онакве какве људи делом својим заслуже. Све се дешава само онда када се за то прилике сколе. Људи, пак, кажу: „Када време дође...” 

По приликама време сагледавамо; по великом догађају време рачунамо. 

Ми време рачунамо по рођењу Сина Божјег, Господа Исуса Христа.

Рађамо се с разлогом

Апостол Павле у својој посланици Галатима пише: „А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење.”

Шта апостол казује речима: „А кад дође пуноћа времена..” Казује да се Христос, промислом Божјим, с великим разлогом родио баш онда када се родио, када је свет сазрео за Његов долазак.

Многобоштво све јасније бивало је видљиво као незнабоштво. Аурелије Августин пише да су Римљане искварили њихови богови, па је дошло до изопачености и индивидуалног и друштвеног и политичког морала. Ишчекивање Спаситеља била је општа тежња. Грчки језик и римска власт овладали су великим делом света, па су створени услови да се лоза нове вере (хришћанства) рашири по свету.  

И сваки човек с разлогом се рађа баш онда када се роди. Пред сваким је одређено позвање, у времену док је на овом свету. Данас пред човеком нису задаци исти као што су били у време Адама и Еве, нити су исти као што су били пре десет или пет векова, па ни као пре два или једног века.

Ипак, основни задаци човека у сваком времену остају исти: да слави Творца, љуби ближње своје, рађа потомство, чува и унапређује Творевину, брине о спасењу душе своје и да увек и свуда поступа онако како доликује људском достојанству.

Човек се разумом руководи, а чини сходно приликама у којима се налази. Није свако време за све што бисмо хтели. Жито пожњевено пре времена подложно је пропадању. Млад човек кад се оптерети више него што су снаге његове, платиће цену тога онда када би требало да се прихвати највећих подухвата.

Од човека се очекује да нешто учини тек онда када за то буде способан. Не може се очекивати да деца рађају децу, да ученик учи учитеља, да слабији штити јачега, да сиромашни храни имућнога, да недорасли води способније од себе...

Потребна је спремност човека (да дође време) и да разуме оно што му се открива, да с разумом прихвати оно што му се дарује. Тајне се човеку откривају тек онда када је способан да их прихвати.

И до каквог великог догађаја у животу човека, једног народа или свеколиког човечанства долази тек онда када се за то прилике сложе. Срби су на устанак под Турцима устали тек када су се за то прилике удесиле. Гуслар Филип Вишњић, у песми „Почетак буне против дахија”, описујући тадашње догађаје, казује: „Земан дош’о, ваља војевати...”, па, поред осталог, наводи: „Небом свеци сташе војевати/и прилике различне метати...”

Људи, у малодушности својој, често се на време изговарају, правдајући се: „Такво је време!”

Није време, него прилике.

А ко је одговоран за прилике? Човек. Он их је делом својим створио или призвао. Он је и позван да их користи или мења.

Како се постаје велики човек

Питају ме људи како је наш велики савременик патријарх Павле постао тако велики човек; питају се и како су други велики људи досегли духовне висине и задобили светост. Сви велики људи, мање или више, на исти начин постали су велики – по делу своме, у времену док су у телу били.

У датом нам времену, у којем живимо, исказујемо се као људи. Животом својим човек време у вечност преводи или га ништавној пролазности препушта.

Позвани смо да чинимо само оно што се од нас очекује, што нам, у датом времену, прилике налажу. Не можемо испунити ни дело предака, ни дело потомака. Можемо – потребно је – да чинимо само оно што до нас стоји!

Исказујемо се сходно приликама у којима живимо.