Kad vreme dođe

ve se dešava samo onda kada se za to steknu uslovi.

Bog stvara prilike po meri ljudskog pozvanja ili po tome koliko su ih svojim delima zaslužili.

Ovo je naše vreme. U njemu živimo i u njemu se kao ljudi iskazujemo.

Vreme ne određuje kakvi ćemo ljudi biti, nego se svako od nas u datom mu vremenu pokazuje kakav je čovek, koliko je dorastao prilikama u kojima se našao.

Čudesno je da čovek i kada ne zna da objasni nešto što radi njega postoji, on instinktivno dokuči njegovu suštinu i to jezikom iskaže. Tako, kad hoće da predoči da se negde ništa ne dešava, naš čovek kaže da je tu „vreme stalo”.

Vreme je slika prilika. Sagledavamo ga kroz postojeće prilike i na njima nastale događaje. Bog stvara prilike po meri ljudskog pozvanja ili dopušta prilike onakve kakve ljudi delom svojim zasluže. Sve se dešava samo onda kada se za to prilike skole. Ljudi, pak, kažu: „Kada vreme dođe...” 

Po prilikama vreme sagledavamo; po velikom događaju vreme računamo. 

Mi vreme računamo po rođenju Sina Božjeg, Gospoda Isusa Hrista.

Rađamo se s razlogom

Apostol Pavle u svojoj poslanici Galatima piše: „A kad dođe punoća vremena, posla Bog Sina svojega, koji se rodi od žene, koji bi pod zakonom, da iskupi one koji su pod zakonom, da primimo usinovljenje.”

Šta apostol kazuje rečima: „A kad dođe punoća vremena..” Kazuje da se Hristos, promislom Božjim, s velikim razlogom rodio baš onda kada se rodio, kada je svet sazreo za Njegov dolazak.

Mnogoboštvo sve jasnije bivalo je vidljivo kao neznaboštvo. Aurelije Avgustin piše da su Rimljane iskvarili njihovi bogovi, pa je došlo do izopačenosti i individualnog i društvenog i političkog morala. Iščekivanje Spasitelja bila je opšta težnja. Grčki jezik i rimska vlast ovladali su velikim delom sveta, pa su stvoreni uslovi da se loza nove vere (hrišćanstva) raširi po svetu.  

I svaki čovek s razlogom se rađa baš onda kada se rodi. Pred svakim je određeno pozvanje, u vremenu dok je na ovom svetu. Danas pred čovekom nisu zadaci isti kao što su bili u vreme Adama i Eve, niti su isti kao što su bili pre deset ili pet vekova, pa ni kao pre dva ili jednog veka.

Ipak, osnovni zadaci čoveka u svakom vremenu ostaju isti: da slavi Tvorca, ljubi bližnje svoje, rađa potomstvo, čuva i unapređuje Tvorevinu, brine o spasenju duše svoje i da uvek i svuda postupa onako kako dolikuje ljudskom dostojanstvu.

Čovek se razumom rukovodi, a čini shodno prilikama u kojima se nalazi. Nije svako vreme za sve što bismo hteli. Žito požnjeveno pre vremena podložno je propadanju. Mlad čovek kad se optereti više nego što su snage njegove, platiće cenu toga onda kada bi trebalo da se prihvati najvećih poduhvata.

Od čoveka se očekuje da nešto učini tek onda kada za to bude sposoban. Ne može se očekivati da deca rađaju decu, da učenik uči učitelja, da slabiji štiti jačega, da siromašni hrani imućnoga, da nedorasli vodi sposobnije od sebe...

Potrebna je spremnost čoveka (da dođe vreme) i da razume ono što mu se otkriva, da s razumom prihvati ono što mu se daruje. Tajne se čoveku otkrivaju tek onda kada je sposoban da ih prihvati.

I do kakvog velikog događaja u životu čoveka, jednog naroda ili svekolikog čovečanstva dolazi tek onda kada se za to prilike slože. Srbi su na ustanak pod Turcima ustali tek kada su se za to prilike udesile. Guslar Filip Višnjić, u pesmi „Početak bune protiv dahija”, opisujući tadašnje događaje, kazuje: „Zeman doš’o, valja vojevati...”, pa, pored ostalog, navodi: „Nebom sveci staše vojevati/i prilike različne metati...”

Ljudi, u malodušnosti svojoj, često se na vreme izgovaraju, pravdajući se: „Takvo je vreme!”

Nije vreme, nego prilike.

A ko je odgovoran za prilike? Čovek. On ih je delom svojim stvorio ili prizvao. On je i pozvan da ih koristi ili menja.

Kako se postaje veliki čovek

Pitaju me ljudi kako je naš veliki savremenik patrijarh Pavle postao tako veliki čovek; pitaju se i kako su drugi veliki ljudi dosegli duhovne visine i zadobili svetost. Svi veliki ljudi, manje ili više, na isti način postali su veliki – po delu svome, u vremenu dok su u telu bili.

U datom nam vremenu, u kojem živimo, iskazujemo se kao ljudi. Životom svojim čovek vreme u večnost prevodi ili ga ništavnoj prolaznosti prepušta.

Pozvani smo da činimo samo ono što se od nas očekuje, što nam, u datom vremenu, prilike nalažu. Ne možemo ispuniti ni delo predaka, ni delo potomaka. Možemo – potrebno je – da činimo samo ono što do nas stoji!

Iskazujemo se shodno prilikama u kojima živimo.