Вера је ствар срца и душе

Верујeм. Верујете ли? Шта је вера? Апостол Павле каже: „Вера је чврсто поуздање да ће се догодити оно чему се надамо, доказ онога што је стварно, премда се не види.” Какву улогу и колики значај придајемо вери најбоље говоре бројне сложенице и изведенице у српском језику: верност, веридба, невера, маловерје, празноверје, лаковерје, зловерје, вероломоство, завера, проверити, преварити…

Полазећи од Јунга који каже: „Вера се не може створити – она је у најистинскијем смислу дар милости”, Марија Куловић психолог, психотерапеут, на сајту „Реч по реч” образлаже:

„Кад смо бебе, ми верујемо нашим родитељима да ће нас љубављу и млеком довести до хода и говора; када бирамо занимање, верујемо да ће нам оно, ако га вредно и савесно обављамо, донети плод и радост; када се венчамо, верујемо да ћемо живети у хармонији; када смо болесни или останемо без посла, вера нас штити од ништавила. То је вера и оних који су религиозни и оних који себе сматрају атеистима.

Способност веровања је функција дата човеку на рођењу и препуштање овој функцији у драматичним моментима је вера у несвесно, односно у религиозни архетип.”

Прве представе о Богу, по речима Кулићеве, изграђују се на основу ликова родитеља или оних који дете одгајају.

Уколико родитељи живе у складном браку и воле своју децу, очекивано је да њихова деца неће имати проблем с вером, њихов Бог имаће одлике доброте, милосрђа, правде, љубави. Али, неслагање, развод, амбивалентан однос према деци, праћен и злостављањем, довољно су лоши чиниоци који ће изазвати осећања одбачености, па онда и одбачености од Бога. Уколико верују, њихов Бог је љут, гневан, кажњава.

Зашто је важно веровати

Историја људског рода од почетка потврђује да је једна од најзначајнијих одредница самог људског постојања вера у нешто. Људи су одувек веровали у нешто веће од њих самих, иако су се форма и начини практиковања вере мењали кроз историју. „Да нема Бога, требало би га измислити”, рекао је Волтер. Међутим, нису сви људи верујући. Имамо поделу на теисте, оне који верују у Бога, атеисте, оне који не верују, и агностике, оне који не знају да ли Бог постоји. Дакле, неки иако су верујући, нису религиозни. Неки људи верују у универзалне вредности као што су: љубав, правда, слобода за све итд.

Зашто нека истраживања тврде да је корисно и добро веровати?

„Да су вера, љубав и нада, тројство које је окосница хришћанског веровања, важни за људе уверио се и Берни Зигел, психоонколог који је радио с људима болесним од терминалних болести. Он је свој радикални став темељио на уверењу да су љубав и вера пресудне за излечење пацијената и сматрао да не постоји бољи имунолошки одговор организма од љубави и да сваки човек поседује самоисцељујућу моћ. Радећи годинама с пацијентима болесним од врло тешких болести, имао је прилике да се увери у тај став.

Вера у излечење, проналажење вишег смисла сопствене болести, учење самољубави веома су помагали људима у тешким животним моментима. Како Зигел представља, духовност која је врло важна за његове пацијенте значи, заправо, способност да се пронађу срећа и мир у несавршеном свету. Прихватање, мир, опраштање важни су духовни принципи који многим болесним људима помажу. Према Зигелу, некад чак и на чудесан начин. Ови духовни принципи описани у светим књигама заправо престављају смернице на путу до сопствене среће и мира са собом”, поручује Адриана Пејаковић, психолошкиња и психотерапеуткиња.

Феномен људске душе

Религија подразумева спољашње елементе веровања у Бога – обреде, ритуале, културне обичаје, црквене законе, физичке структуре и осећај „припадништва”. С друге стране, вера је, у хришћанском смислу, лични однос с Богом, невидљиви, стални сусрет. Наше унутрашње – неговано молитвом, ствар срца и душе – а не логике. Вера увек претходи религији.

Вера представља један од јединствених феномена људске душе.

„Вера је диван дар. Захваљујући овом дару можемо да спознајемо оно што не видимо својим телесним очима. Без вере у принципу није могуће било какво знање. Јер да би нека знања постала удео наше душе, ми у ова знања треба да поверујемо, треба да поверујемо у то да заиста могу да прошире наше видике и да обогате наш унутрашњи свет”, наводи у својој књизи „У шта верујемо” руски свештеник Валерије Духањин.

„Вера је потреба човековог бића, комe је својствено да верује у нешто. Захваљујући вери човек добија циљ према којем је спреман да иде у току целог свог живота”, речи су Духањина који даје одговор и на питање зашто се једни људи окрећу Богу, а други не, чак и ако се налазе у истим условима.

„Зато што човек има слободну вољу и свако у свом животу врши слободан избор у односу на веру у Бога и на духовни живот. Немојмо заборавити да је равнодушност према вери – такође избор.”