Vera je stvar srca i duše – a ne logike

Verujem. Verujete li? Šta je vera? Apostol Pavle kaže: „Vera je čvrsto pouzdanje da će se dogoditi ono čemu se nadamo, dokaz onoga što je stvarno, premda se ne vidi.” Kakvu ulogu i koliki značaj pridajemo veri najbolje govore brojne složenice i izvedenice u srpskom jeziku: vernost, veridba, nevera, maloverje, praznoverje, lakoverje, zloverje, verolomostvo, zavera, proveriti, prevariti…

Polazeći od Junga koji kaže: „Vera se ne može stvoriti – ona je u najistinskijem smislu dar milosti”, Marija Kulović psiholog, psihoterapeut, na sajtu „Reč po reč” obrazlaže:

„Kad smo bebe, mi verujemo našim roditeljima da će nas ljubavlju i mlekom dovesti do hoda i govora; kada biramo zanimanje, verujemo da će nam ono, ako ga vredno i savesno obavljamo, doneti plod i radost; kada se venčamo, verujemo da ćemo živeti u harmoniji; kada smo bolesni ili ostanemo bez posla, vera nas štiti od ništavila. To je vera i onih koji su religiozni i onih koji sebe smatraju ateistima.

Sposobnost verovanja je funkcija data čoveku na rođenju i prepuštanje ovoj funkciji u dramatičnim momentima je vera u nesvesno, odnosno u religiozni arhetip.”

Prve predstave o Bogu, po rečima Kulićeve, izgrađuju se na osnovu likova roditelja ili onih koji dete odgajaju.

Ukoliko roditelji žive u skladnom braku i vole svoju decu, očekivano je da njihova deca neće imati problem s verom, njihov Bog imaće odlike dobrote, milosrđa, pravde, ljubavi. Ali, neslaganje, razvod, ambivalentan odnos prema deci, praćen i zlostavljanjem, dovoljno su loši činioci koji će izazvati osećanja odbačenosti, pa onda i odbačenosti od Boga. Ukoliko veruju, njihov Bog je ljut, gnevan, kažnjava.

Zašto je važno verovati

Istorija ljudskog roda od početka potvrđuje da je jedna od najznačajnijih odrednica samog ljudskog postojanja vera u nešto. Ljudi su oduvek verovali u nešto veće od njih samih, iako su se forma i načini praktikovanja vere menjali kroz istoriju. „Da nema Boga, trebalo bi ga izmisliti”, rekao je Volter. Međutim, nisu svi ljudi verujući. Imamo podelu na teiste, one koji veruju u Boga, ateiste, one koji ne veruju, i agnostike, one koji ne znaju da li Bog postoji. Dakle, neki iako su verujući, nisu religiozni. Neki ljudi veruju u univerzalne vrednosti kao što su: ljubav, pravda, sloboda za sve itd.

Zašto neka istraživanja tvrde da je korisno i dobro verovati?

„Da su vera, ljubav i nada, trojstvo koje je okosnica hrišćanskog verovanja, važni za ljude uverio se i Berni Zigel, psihoonkolog koji je radio s ljudima bolesnim od terminalnih bolesti. On je svoj radikalni stav temeljio na uverenju da su ljubav i vera presudne za izlečenje pacijenata i smatrao da ne postoji bolji imunološki odgovor organizma od ljubavi i da svaki čovek poseduje samoisceljujuću moć. Radeći godinama s pacijentima bolesnim od vrlo teških bolesti, imao je prilike da se uveri u taj stav.

Vera u izlečenje, pronalaženje višeg smisla sopstvene bolesti, učenje samoljubavi veoma su pomagali ljudima u teškim životnim momentima. Kako Zigel predstavlja, duhovnost koja je vrlo važna za njegove pacijente znači, zapravo, sposobnost da se pronađu sreća i mir u nesavršenom svetu. Prihvatanje, mir, opraštanje važni su duhovni principi koji mnogim bolesnim ljudima pomažu. Prema Zigelu, nekad čak i na čudesan način. Ovi duhovni principi opisani u svetim knjigama zapravo prestavljaju smernice na putu do sopstvene sreće i mira sa sobom”, poručuje Adriana Pejaković, psihološkinja i psihoterapeutkinja.

Fenomen ljudske duše

Religija podrazumeva spoljašnje elemente verovanja u Boga – obrede, rituale, kulturne običaje, crkvene zakone, fizičke strukture i osećaj „pripadništva”. S druge strane, vera je, u hrišćanskom smislu, lični odnos s Bogom, nevidljivi, stalni susret. Naše unutrašnje – negovano molitvom, stvar srca i duše – a ne logike. Vera uvek prethodi religiji.

Vera predstavlja jedan od jedinstvenih fenomena ljudske duše.

„Vera je divan dar. Zahvaljujući ovom daru možemo da spoznajemo ono što ne vidimo svojim telesnim očima. Bez vere u principu nije moguće bilo kakvo znanje. Jer da bi neka znanja postala udeo naše duše, mi u ova znanja treba da poverujemo, treba da poverujemo u to da zaista mogu da prošire naše vidike i da obogate naš unutrašnji svet”, navodi u svojoj knjizi „U šta verujemo” ruski sveštenik Valerije Duhanjin.

„Vera je potreba čovekovog bića, kome je svojstveno da veruje u nešto. Zahvaljujući veri čovek dobija cilj prema kojem je spreman da ide u toku celog svog života”, reči su Duhanjina koji daje odgovor i na pitanje zašto se jedni ljudi okreću Bogu, a drugi ne, čak i ako se nalaze u istim uslovima.

„Zato što čovek ima slobodnu volju i svako u svom životu vrši slobodan izbor u odnosu na veru u Boga i na duhovni život. Nemojmo zaboraviti da je ravnodušnost prema veri – takođe izbor.”