Мала шибица – велики изум
Осамнаестогодишњи Шарл Сорија је покушао да патентира свој нови производ, али није имао потребних 1.500 франака. Касније је Немац Фридрих Камерер, користећи исту идеју, пријавио патент и усавршио технологију производње шибица. Шарлу је признато ауторство тек након 55 година
Један од најснажнијих ликова грчке митологије Прометеј био је оличење храбрости, поноса, човекољубља и тежње за слободом, велика инспирација писцима и сликарима: Есхилу, Бајрону, Гетеу, Рубенсу. Према миту, он је украо ватру од богова са Олимпа упркос забрани Зевса и даровао људима за њихово добро, а за казну је осуђен на вечне муке тако што је прикован за планину Кавказ, где му је орао сваког дана кљуцао јетру. Данас је свако свој Прометеј са шибицом у кући или џепу, без бојазни да ће му орао кљуцaти по утроби.
Шибица, која се у Србији некада називала „машина”, деценијама је била једна од најважнијих ствари у животу људи, а и данас игра важну улогу. Она једино не сме да буде дечја играчка! Када палидрвцем остваримо пламен и не размишљамо о томе која се хемијска реакција и термодинамички процеси дешавају у том тренутку, а који нису сасвим једноставни. Много инвентивности, труда и експеримената више поколења је уложено да би људи имали тако погодно средство за паљење ватре. Шибице су несумњиво један од најкориснијих изума људског ума, посебно знајући колико је труда било потребно да се у давна времена створи ватра. Људи су дуго током свог раног постојања покушавали да добију ватру користећи механичке утицаје – трење или удар, односно физичку појаву претварања механичког трења у топлоту.
Један од начина стварања ватре који је претходио шибицама био је помоћу кремена, који се и у нашем народу дуго користио, али је паљење ватре помоћу њега захтевало одређену вештину. Када метални предмет (кресиво) удари у кремен, ствара се варница која пада на лако запаљив предмет (труд – паразитну суву гљиву са дрвета). Предмет би почео да тиња, односно да непотпуно сагорева, а додавањем луча, струготине или било које друге потпале, ватра се распиривала. Разбуктавање варнице било је најсложенији део ове активности.
Онда се дошло до идеје да се суви штапић од боровине умочи у растопљени сумпор тако да се на врху штапића формира главица сумпора. Када је главица штапића била прислоњена уз тињајући труд, појавио се пламен. Оваквим приступом, сумпорна шибица је могла да игра само помоћну улогу, пошто је помоћу ње било немогуће директно произвести ватру.
Познати енглески научник Роберт Бојл може се сматрати пиониром у дугом процесу проналаска и усавршавања шибица. Он је открио да хемијска реакција између фосфора и сумпора може изазвати паљење, али није томе придавао већу пажњу. Крајем осамнаестог века, француски хемичар Бертоле је такође потврдио да пламен може бити резултат хемијске реакције. Конкретно, ако се сипа сумпорна киселина на калијум-хлорат (Бертолеову со), појавиће се пламен. Ова открића су омогућила да се проблему паљења ватре приступи на сасвим други начин.
Откриће француског студента
У различитим земљама вишегодишња истраживања су допринела да се стварају шибице са врхом премазаним неком хемијском супстанцом која може да се упали при одређеним условима. Године 1805. француски хемичар Жан Шансел предложио је своју верзију шибице са главицом направљеном од мешавине сумпора, калијум-хлората, шећера и гуме. У комплету је такође била боца сумпорне киселине у коју је требало умочити шибице да би се упалиле. Постојала је и реклама за ове шибице: „Продајемо у малим боцама и кутијама хемијски састав који брзо и ефикасно пали свећу!” Ове шибице су биле непрактичне, а због сумпорне киселине и опасне за коришћење.
Киселина је напуштена захваљујући иновацији енглеског хемичара Џона Вокера. Штапиће је премазао смешом калијум-хлората, антимона и сумпорне пасте. Штапићи су осушени на ваздуху и паљени фрикцијом – трљањем о брусни папир. Његов пројекат производње шибица није успео, јер су шибице стварале ужасан мирис, а такође су биле склоне непредвидивом паљењу.
Осамнаестогодишњи француски студент Шарл Сорија, заљубљеник у хемију, пажљиво је слушао свог професора хемије који је анимирао студенте разним забавним експериментима. Једног дана професор је изазвао експлозију, али без пламена! У Шарловој глави синула је тада идеја да покуша да оствари и пламен, јер експлозија без ватре њему није била занимљива. Наставио је темељно да учи и размишља како би могао нешто да упали, да створи ватру. Све што је било потребно за његове експерименте продавало се искључиво у апотеци, али само на рецепт. Сналажљиви Шарл брзо се спријатељио са фармацеутом и набавио све потребне супстанце. Његова студентска соба се претворила у лабораторију. Постоји неколико прича зашто је дошао на идеју да зид премаже белим фосфором (који је претходно пронашао немачки хемичар Хенинг Бранд) и затим зид протрља комадом дрвета премазаним сумпором и калијум-хлорaтом. Трик је успео, пламен се појавио! Шарлово откриће је било толико спектакуларно да се одмах пронела вест међу студентима о магичном догађају. Он је покушао да патентира свој нови производ, али није имао потребних 1.500 франака. Касније је Немац Фридрих Камерер, користећи исту идеју, пријавио патент и усавршио технологију производње шибица. Две године касније шибице су свуда продаване. Шарлу је признато ауторство тек након 55 година, када је од Националне академије добио сребрну медаљу за свој изум.
Такве шибице су савршено гореле, палиле су се једним покретом главице шибице по грубој површини, али мирис белог фосфора је био веома непријатан. И још горе од тога, испоставило се да је бели фосфор веома токсичан. Испарења белог фосфора или додир са кожом ствара болне ране које тешко зарастају. Фосфорна некроза, посебно вилице, брзо је постала професионална болест радника у фабрици шибица. Смртоносна орална доза белог фосфора за људе је један милиграм по килограму телесне масе, па је једно паковање таквих шибица представљало потенцијалну животну опасност по корисника. У многим земљама и међународном конвенцијом забрањена је производња ових шибица. Није било лако пронаћи замену за лако запаљиви и токсични бели фосфор. Током тог периода, изуми шибица су постали стални. Новине су често објављивале огласе о неком новом изуму шибица. И још један студент, Мађар Јанош Ирини, уписао се у историју шибица својом нечујном и релативно безбедном шибицом. Свој патент је продао за 60 форинти, па су се други обогатили захваљујући његовој идеји.
Потпуно безбедне шибице открио је Швеђанин Густав Ерик Паш. Његов концепт се састојао у томе да се главице шибице праве од мешавине сумпора, калијум-хлората и лепка, док се на посебној површини – страници кутије наноси црвени фосфор, који је минимално токсичан и слабо реактиван, за чији проналазак је заслужан аустријски хемичар Антон фон Шретер.
Музеј шибица
Иако Пашове шибице нису биле одмах комерцијално успешне, његово откриће је подстакло даљи развој шибица. Такве шибице које су безбедне даље је разрадио и усавршио шведски хемичар Јохан Лундстрем, Лундстремове шибице постигле су велики успех (сребрна медаља) на Светској изложби у Паризу 1855. године. Браћа Лундстрем су развили масовну производњу ових шибица и свој град Јенчепинг претворили у престоницу шибица, где данас постоји и музеј посвећен овом извору ватре! Тако су се коначно појавиле безбедне, „шведске” шибице које се и данас користе.
Данас су шибице постале необично користан и врло јефтин производ. Према неким проценама, у свету се произведе више десетина милијарди шибица годишње. Иако губе утакмицу са упаљачима, шибице су с временом усавршене. Поред обичних, постоје сигналне, каминске и шибице које су отпорне на воду и ветар. Њихов главни идејни творац Шарл Сорија оставио је хемију и постао лекар и агроном. Живео је у селу, скромно, готово сиромашно, док се монопол на производњу шибица процењивао на 30 милиона франака. Лечио је болесне и помагао најугроженијим становницима села, уживао је у проучавању филозофије, писао песме, постао је члан неколико научних друштава. У француском граду Долу (департман Жура) има своју улицу, а у селу Сен Лотену бисту подигнуту њему као проналазачу савремених шибица.
Сада се лако ствара ватра и често прерасте у велике пожаре које је тешко угасити и сачувати материјална добра и животе људи. Зато су давно и Латини упозоравали: „Cave ignem” („Чувај се ватре”).
