Музика за студенте архитектуре
Арт Гарфанкл, који је такође студирао архитектуру, у дуету са Полом Сајмоном снимио је песму „Збогом, Френк Лојд Рајт” као омаж овом архитекти, али истовремено и као скривену поруку да се овај дуо разилази
Историја рок музике би сасвим сигурно другачије изгледала да се на студијама архитектуре на Политехници у Лондону нису срели Роџер Вотерс, Ник Мејсон и, нешто касније, Ричард Рајт. Пинк Флојд не би онда ни објавио компилацијски албум „Музика за студенте архитектуре” (Music for Architectural Students) 1969. године (реиздање: 1989).
Те 1969. године је Арт Гарфанкл, који је такође студирао архитектуру, у дуету са Полом Сајмоном снимио песму „Збогом, Френк Лојд Рајт” као омаж овом архитекти, али истовремено и као скривену поруку да се овај дуо разилази.
Лори Андерсон је песму на албуму Big Top из 1984. посветила такође познатом архитекти: „Када је Бакминстер Фулер дошао у Канаду, стално је постављао исто питање: /„Да ли сте икада заиста размишљали о томе колико су ваше зграде заправо тешке?” / Канађани су ово схватили веома озбиљно. (Хеј, никада нисмо помислили на то!)”
На албуму Outside из 1995. године и Дејвид Боуви помиње чувене архитекте, овај пут Филипа Џонсона и Ричарда Роџерса у својој песми „Кроз очи ових архитеката” завршавајући је стиховима: „Сва величанственост градског пејзажа / Сви велики дани у нашим животима / Сви конкретни снови / У мојим мислима / Сва радост коју видим / кроз очи ових архитекaта”.
Претраживањем интернета може се лако доћи и до других музичара који су студирали архитектуру, укључујући и Сила, или рецимо репера Ајс Кјуба, који су завршили архитектонске студије нижег степена.
Врло занимљиве опсервације о односу музике и архитектуре изнео је у једном свом излагању Дејвид Бирн („Talking Heads”). Наиме, по сопственом искуству, приметио је да у неким (познатим) концертним дворанама, као што су „Дизни хол” или „Карнеги хол”, његова музика не звучи тако добро. То га је подстакло да се запита да ли ствара музику за неки специфичан простор?
Одговор је покушао да нађе најпре анализирајући музику Африке и њену савршеност у контексту отвореног простора у коме се изводи, или рецимо уклапање црквеног певања у сакрални простор катедрала. Након оперских и концертних дворана, као и других простора у којима су стварали и свирали Бетовен и Бах, убрзаним историјским прегледом дошао је и до дискотека за које је наменски стварана музика јер ту први пут и није била потребна „жива музика”. Тако су у популарној музици двадесетог века настале две врсте музике: она која се снима у студију и она која се свира на концертима. С временом се дошло и до арена-музике, за коју су, како Бирн тврди, најадекватније „баладе средње брзине”, која је у том амбијенту пре социјална него музичка категорија.
Овом односу архитектуре и музике можемо додати и подрумски простор, тако битан за уобичајен почетак већине рок састава. Једна равна кровна тераса нас опет враћа у 1969. годину када су Битлси у Лондону на крову студија „Apple”, у коме су иначе снимали, имали свој последњи јавни наступ у дужини једног школског часа пре интервенције полиције.
Своју верзију наступа на крову имала је и група U2 у Лос Анђелесу 1987. године, промовишући свој велики хит: „Тамо где улице немају своје име” („Where the Streets Have No Name”). Такође до доласка полиције, која је концерт прекинула под изговором о угроженој безбедности у граду.
Неку музику је сигурно компоновала у својој глави и Маргита Стефановић (ЕКВ) шетајући ходницима Архитектонског факултета у Београду, где је дипломирала 1984. године. Можда баш за стихове: „Размичеш завесе, гледаш обећани град / светла се пале, тиња жеља у теби / још увек ти ђаволи вире из рукава / и сваки нокат крије отров љубави. / Пробуди се, покрени се...”
