Ситну рибу делили сиротињи

Ноћ на Дунаву. Глуво доба. Месец осветљава чамце у којима погурени рибари чекају тренутак кад ће извадити мреже с уловом.

Слика је од пре 157 година, а аласи су београдски, тачније из Јалија, дела старог Дорћола, некадашње махале, у којој су живели Јевреји, аласи и убога сиротиња.

Рибе је, тада, у Сави и Дунаву било у изобиљу. Крупне, али још више беле, ситне на коју рибари нису обраћали пажњу. Како им је она била баласт, а да би ослободили мреже и чамце, продавали су је будзашто, често и за флашу ракије или су је поклањали београдској сиротињи.

О томе је често беседио славни математичар и алас Михаило Петровић, остављајући истовремено писане трагове о улову сомова капиталаца. У књизи „Рибарство” запазили смо податак да се ловило до мрклог мрака, онда би, уз ракију и рибљу чорбу, следио одмор, а потом су наставили да лове до два-три сата после пола ноћи, када би с уловом кренули ка Дунавском кеју, на лицитацију рибе.

„Ситна риба није мерена, него је купцима често давана шакама, онако одока”, записао је Петровић. У давна времена на Јалији се хватало толико рибе да „мајстори мреже” нису знали шта ће с њом. Ситну рибу куповали су власници дорћолских кафаница и ашчије београдских продавница.

Сушена на сунцу

Ниједна забачена мрежа дорћолских аласа није вађена празна. Рибе колико ти душа иште. Тада није било замрзивача, па су аласи у близини некадашње Панчићеве Ботаничке баште саградили калаџинице, зграде за чишћење и сољење рибе. Жене аласа, рибарски момци или стари, изнемогли рибари, секли би рибу, усољавали је и слагали у дрвену бурад. Одозго би поново посипали крупну со. Други су рибу качили на конопац, сушили је на сунцу, а онда продавали. Солили су се и стављали у бурад шаран, смуђ, сом, штука, мрена и крупнија бела риба. Ситнија је често враћана у реку.

Старији аласи су посебно упамтили 1867. годину која је донела толико рибе „да глава боли”, али и по томе што је у јесен те године турски султан Абдул Азиз, враћајући се с посете париској изложби, путовао аустријским паробродом низ Дунав. Београдски аласи су, са женама и децом, изашли на обалу да посматрају то чудо. Збило се тада и нешто необично: уместо да свечано дочека султана код Београда и да га лично поздрави, књаз Михаило је баш тих дана напустио престоницу.

Дунавски кеј је у то доба пружао јединствену слику: кад би дошли из риболова, аласи су мреже ширили да се суше, а чамце извлачили на обалу, приказујући купцима и рибарским трговцима свој улов.

Сом усмртио рибара

Кроз гужву су се пробијали и општински „трошаринци” како би наплатили порез на рибу продату трговцима. Чим би је овај купио, момци су је односили „на сигурно место”. А, кад се лицитација заврши, аласи су одлазили у кафане или своје станове, а трговци на пијацу, јер је рибу требало продати истог дана.

Радовали су се аласи и високом водостају, јер је то била јединствена прилика да риба, до тада затворена у непрегледним ритовима, несметано доплива у Дунав и Саву. Рибе је тада било толико да се добро ловило и с најпримитивнијим алатом. Не чуди онда што је риба продавана у бесцење. Пажњу је привлачило место Пумпа, у близини штофаре Владе Илића: ту су у време рибарења долазиле рибарске породице на дружење и забаву. Жене су кувале чорбу и на штаповима пекле рибу, док је аласима све то било мезе, заливено неизбежном ракијом.

Из тог периода остала је и легенда о неком старцу који је ловећи „на дах” и гњурећи, једном приликом напипао великог сома. Ловио је тако што је око руке имао обмотан канап и везану куку којом би пробадао рибу. Како је плен овога пута био велики, у једном тренутку је повукао рибара у мутну дунавску воду. Узалуд се он опирао и борио. Сом је био јачи и старац се удавио. Пронашли су га, после три дана, негде наспрам Ковина. Био је везан за сома, који је затечен на ивици снаге. Рибу су продали, а новац утрошили за старчеву сахрану.

Сваког дана рибари су „коцкајући се с богом” прижељкивали богат улов који би им измирио нагомилане дугове. Пазар се у то време није делио после сваког одласка у риболов, већ се чувао у сандуку и распоређивао пред неки од већих празника.

Како су се за продату рибу узимале само „бакаруше” (ковани новац од пет и 10 пара), накупило би се толико да је аласима било тешко да их броје, па су новац делили „капом и шаком”. Давала се шака „бакаруша” једном аласу ортаку, друга другом и тако редом. А ортак би свој новац одмах носио у кафану, пошто му је жена од тога узела колико је могла да отме. Цигани свирачи већ су ту чекали, весеље је одмах почињало и трајало док није све потрошено.

Оно што је мање познато: на дунавском простору, од села Борче, наспрам београдске Јалије, па до Винче и Ритопека, велики број сељака бавио се кријумчарењем сирћетне есенције с мађарске на нашу обалу, а као „приде” нашла су се ту и разна алкохолна пића.

СТРАХ ОД СТРАЖАРА

На местима где је продавана тек уловљена риба појављивали су се погранични стражари који су се некад звали колџије (на турском значи патролџије). После су добили назив трошаринци. Имали су задатак да открију да ли се нека риба кријумчари, али и да наплаћују намет на рибу продату трговцима. Њих су се плашили они који су рибу ловили крадом или „на неправилан начин”, како се у то доба говорило.

СЛАВНИ, А СКРОМНИ МИКА АЛАС

Најпознатијег међу аласима, Михаила Петровића красили су велики таленат и, истовремено, велика скромност. Иако врхунски научник, волео је да се дружи с обичним светом, махом с рибарима и сељацима. У тим дружењима многи нису знали кога имају испред себе као сабеседника. За њих је он био мајстор Мика алас. Александар Белић ће 1953. године записати „да је Мика живео да би могао успешно научно да ради, а научно је радио, с великом љубављу и марљивошћу, да би стекао право да удеси свој живот онако како жели”.