Анка помодарка и једна минђуша
Како је ћерка Јеврема Обреновића заслужила овај надимак и зашто су Доситеј и Вук били наши први трендсетери
Новинарка, ауторка и уредница емисије „Београд за почетнике” Смиљана Попов дочекала је недавно у Дому Јеврема Грујића своје госте на предавање о моди 19. века у плавој балској хаљини. У истом салону у који је и краљица Марија Карађорђевић долазила ненајављено и без протокола. Савршено место и још бољи стајлинг прилагођен теми: како се важни историјски догађаји и дух времена могу осетити кроз историју одевања.
Смиљана Попов нашла је необичан начин да поучи наше суграђанке историји, али и моди, а за „Магазин” открива како је дошла на ову идеју:
Шик времеплов
– Кроз серијал „Београд за почетнике”, који сада пуни 10 година постојања, тема моде често ми се враћала. Једна од емисија које сам направила звала се „Шик времеплов, шетња кроз београдски гардеробер”, у којој сам приказала све наше националне институције које имају међу експонатима костиме. То су Етнографски и Музеј примењене уметности, Конак кнегиње Љубице и Конак кнеза Милоша и Дом Јеврема Грујића. Схватила сам да се кроз историју одевања може на посебан начин пратити наша национална историја, стварање модерне државе, добијање независности и окретања ка Европи. Свако време се осликава и у моди. Важно је ухватити дух времена.
Тако новинарка открива да док смо били под Турцима, нисмо смели да се облачимо као они јер то није било дозвољено, а онда смо се пред устанке изборили да смемо да носимо одело црвене или зелене боје и носимо накит...
Прекретница у моди, али и историји дефинитивно је за Србе 19. век, али требало је доћи до тога: ослободити се Турака, добити независност, државу…
– Веровали или не, Доситеј Обрадовић био је први трендсетер код Срба, а после њега и Вук Караџић. На отварању Велике школе, претече универзитета 1808. године, када се у Београду још носи „мода ала Турка”, појављује се Доситеј обучен у ампир стил Наполеоновог царства с високом крагном. Званичници и српски митрополити били су шокирани. Историчари костима кажу да су мала деца трчала за Доситејом и подсмевала му се, јер су сви мушкарци још носили чакшире потурлије, и њима је он, наравно, изгледао као кловн. Неколико година касније и Вук Караџић се враћа из Беча обучен у ампир стилу, тако да су њих двојица први донели европску моду у Београд.
Смиљана Попов посебно издваја Анку помодарку, ћерку Јеврема Обреновића, која је манирима и модом заслужила овај епитет.
– Прва је пригрлила бечку и париску моду, свирала клавир, док се у Србији гуслало. Њена сестра од стрица, Милошева ћерка Петрија Перка Обреновић је 1824. молила кнеза Милоша и мајку Љубицу да јој допусте да на венчању обуче белу хаљину и исте боје ципелице и свилене рукавице, уместо српске традиционалне ношње. То до тада Београд и Србија нису видели, а веровали или не, ни Европа. Слови податак да је краљица Викторија, када се удавала за принца Алберта 1840. године, заправо прва обукла белу венчаницу. Од тада је на целој планети то омиљена боја невести – прича наша саговорница.
Она воли да истакне једну белешку из 19. века која каже да је „Београд последњи базар Цариграда и први магазин Беча према истоку”.
Некада се говорило да се „у Београду отварају кишобрани када у Паризу пада киша”, а у рађању београдског шика важну улогу имао је и гламурозни воз „Оријент експрес”.
– Наши кројачи су возом „Оријент експрес” одлазили на модне ревије у Париз почетком 20. века да би од највећих модних кућа купили лиценце и да могу да шију по тим кројевима. И после буквално две недеље наше жене биле су обучене по најновијој париској моди – објашњава Смиљана.
Она подсећа да је свега три године након што је Коко Шанел отворила у Паризу свој први салон моде, 1919. у Београду то је урадила Ребека Јаковљевић Амодај.
– Ова Јеврејка била је ауторка београдског шика, инфлуенсерка и трендсетерка у правом смислу те речи. Толико се добро облачила да су је фотографи, папараци оног времена, пратили свуда. „Љуштила” је покер с краљем Александром у Џокеј клубу, била вамп жена. У њеном модном салону радило је 60 запослених који су правили моделе за цео регион, до Љубљане. Једне вечери када се спремала за премијеру у Народном позоришту, у брзини је заборавила да стави обе минђуше и сутрадан су све новине објавиле да је Ребека лансирала нову моду ношења само једне минђуше – прича Смиљана Попов која је нови сусрет са заљубљеницима у моду и историју заказала за 20. децембар у Дому Сретена Грујића, где ће одржати предавање о моди 20. века у епохи „Оријент експреса”.
Питамо и да ли се данас може видети аутентични модни стил Београда?
– Може, наравно. Међутим, проблем је што смо ми и даље прилично конзервативна средина, каква смо били пре сто година или између два светска рата. Милица Јаковљевић Мир-Јам, новинарка и књижевница, писала је и модне рубрике у којима је критиковала Београђанке јер немају ни смелости ни аутентичности. Али, за одевање жена тог времена у односу на ово наше може само да се каже: вау! С с друге стране и у нашем граду постоје снажне индивидуе – верује наша саговорница.
Униформисаност и слобода
Она додаје да глобализација није заобишла ни моду, ни стил одевања. Много је, каже, конфекције, униформисаности, али стигло је с тим и много слободе.
– Када сам ја била мала, говорило се да „црвено и розе носе само козе”, али када ставите те две боје једну уз другу, види се колико је то једна сјајна, моћна комбинација. У 21. веку не постоје никаква правила. Дакле, обуците оно што вам се носи у датом тренутку и што вам добро стоји – поручује Смиљана Попов.
Љубав према турбанима
– Ако умете да „читате” моду, и данас можете да видите утицај неких прошлих времена и историје. Ево, ја обожавам турбане, толико да су постали мој заштитни знак. Тиме ме је инфицирала мама: и она је седамдесетих година прошлог века волела да носи турбане. Питају је ме зашто стално носим турбане, да нисам, недајбоже, болесна. Не, једноставно их волим, као што волим и оглавља, шешире… Чудесно је шта је све турбан био кроз нашу националну повест – каже Смиљана.
