Дуговечни сведок успона и падова

Према извештају једног загребачког портала са сахране Будимира Лончара, „већина мештана Прека на отоку Угљан бојкотoвала је испраћај Будимира Лончара. Уз ковчег није било крста ни фотографије. Није било ни заставе ни свештеника. Ни звезде петокраке. Ако за живота није одговарао за злочине за које је јавно прозиван, суседи су постхумно рекли шта о њему мисле...”

Какав је у ствари био животопис Будимира Лончара, југословенског дипломате, човека који је био истински сведок 20. века. Овај текст се базира на речима Лончара које нам је изговорио у микрофон у Загребу у његовом стану 2014. године. Одмах је рекао да је презиме Лончар настало од заната предака.

– Рођен сам на отоку Угљан у малом месту Пријеко 1924. године. Могао бих рећи да сам ја један дуготрајан сведок многих драматичних збивања: успона и падова не само политичке елите него и народа на овим просторима, која се изражавала организовано преко прве и друге Југославије и на крају стигла до шест суверених држава са још увек великом дозом оптерећености из недавне прошлости.

Дошао сам у гимназију из Пријека 1941. са отока Угљан преко пута Задра. Разредни старешина је био Богдан Огризовић. Он је био врло лево оријентисан. Изабрао је нас петорицу и рекао: „Слушајте, почео је велики светски рат. Југославија се распала, ово није наша држава. Ово није независна држава. Ово је сателитска држава Хрватска. Ово треба да је држава у функцији фашистичке најезде. И немојте се дати завести. Будите свесни да бити патриота хрватски није НДХ... Морате се чувати од тога.”

Онда је основан један клуб који се звао „Јеленовац”. Они су на „Јеленовцу” овде у Загребу имали кућу.То је његова била идеја и ми смо ту заправо засновали прву скојевску групацију, лево оријентисану антифашистичку организацију. Када је ухапшен један од наших, ја сам одмах отишао у Далмацију. Огризовић је био први који је артикулисао нешто што је у мени било са тим антииталијанским револтом у мом месту. И ја сам онда преко Далмације отишао у партизане. То је било 1942. Огризовић је већ био ухапшен и убијен.

Када бих данас правио ретроспективу целе антифашистичке борбе у којој сам био три и по године, онда бих рекао да је то била једна од највеличанственијих ствари које сам доживео у животу. Антифашистичка борба се тако рађала, развијала, поступно ширила и освајала широке масе.

Са Немцима је било ужасно. Пре свега трудили су се да нас деморализују, да нас заплаше. Авиони „штуке” су правили страховит притисак. Пикирали су на нас и дизали изнад нас. Обично предвече су Немци пуштали осветљења. Имали сте осећај да вас свако види, да вас рефлектори обасјавају као да сте се одједанпут нашли на позорници за стрељање. За мене најтеже борбе наступиле су после капитулације Италије кад су Немци дошли. Са Немцима смо имали врло, врло тешке борбе.

Удба у то време

У првом плану су биле апсолутно три ствари: прво, ослобођење од окупатора. Слобода народа. Друго, национална равноправност и социјална правда. И морам рећи да, иако је скојевство било као предводник тога, није циљ био тада да се ствара нека комунистичка држава и да се ствара неко уређење са јасним идеолошким опредељењима. У првом плану је било апсолутно заједничка борба за слободу. Ја сам стицајем околности одмах био омладински руководилац. Одлазио сам на мобилизације илегално; одржавао састанке, ширио идеју борбе и регрутовао омладину да нам приђу. Повремено сам се укључивао у војне јединице кад су биле офанзиве. Нарочито у Деветнаесту дивизију, која се састојала од шест бригада. Ту нисам био баш у првом ешалону. Био сам више око штапских активности и одлазио у чете да држим информације које смо добијали од Радио Слободне Југославије из Москве.

Није Удба била део механизма којом је управљала партија. То се данас криво перцепира. Удба јесте била регрутована од проверених, мада је и тамо у Црној Гори било смењено и затворено људи из Удбе који су били колебљиви. Субјективно гледајући, тада и сад то ме пратило дуго до данашњих дана, осећај да је ту један број људи страдао који није требао страдати. Нису били криви. Али се та сумња и неповерење ширило много више и непотребно.

Ја сам већ био предодређен четрдесет и пете кад је завршен рат да идем у дипломатију. Имао сам тада 21 годину. Рекли су да ми борци морамо наћи своју професију, своју будућност и бити делови успона и изградње државне машинерије. Морам рећи да је то било време изузетно тешко, сукоб са Совјетским Савезом. Година је 1948. Осетили смо велико разочарење јер је за време рата Совјетски Савез био узор, а сад је дошло до сукоба.

То је било време кад је Југославија требало да редефинише своју међународну позицију, да редефинише свој међународни положај. Али да истовремено створи дипломатију кадру за такав заокрет.

У Београду сам примљен у дипломатију. Веровали или не, документа која сам донео из ЦК Хрватске предао сам госпођи Туђман. Она је била помоћница начелнице за кадровску службу. Ту долазе људи из партизанских кругова и ја сам био један од тих младих људи, имао сам 25 година. Стицајем околности сам послат у Њујорк.

Тај боравак у Њујорку је почео с тиме што сам одмах узео учитељицу која ми је предавала енглески. Та учитељица је говорила италијански. Тако да сам ја са њом једно време више говорио италијански, а знао сам га прилично јер је Задар и тај део Далмације био под италијанском окупацијом.

Имао сам три шефа. Један шеф ми је био генерални конзул Марковић, који ми је био врло склон. И који је имао некакво поштовање, пошто сам ја дошао из народноослободилачке борбе а он је дошао из редова краљевске дипломатије. Али се јако трудио да ми даде неке поуке не само из протокола него и уопште из понашања. Имао сам једну врсту страхопоштовања да ми је ту био шеф повремено, нарочито за време заседања Скупштине, Алеш Беблер, за кога и данас мислим да је био један од виртуоза дипломатије.

Широка култура Коче Поповића

Коча Поповић је јединствена личност у нашој политичкој стварности и у нашој новијој повести, у народноослободилачкој борби у југословенској дипломатији и у југословенској политици уопште. Он је јединствен по томе што је пре свега обављао изузетно значајне и, могло би се рећи, задатке који су били пресудни за исход у разним фазама те борбе, револуције коју је водио Тито. Прва особина му је била да је имао широку културу. Он је завршио Сорбону. Завршио је средњу школу у Швајцарској. Али управо кроз то школовање у свету је постао лево оријентисан човек, то јест револуционар. И његово опредељење није дошло путем каријере, као што се то често догађа, него из уверења. У Њујорку сам са њим сарађивао стално.

„Девет и по година сам министар”, рекао ми је једном Коча. „Већ је време да дође неко други. Шта ти мислиш ко би требало мене да замени?” Ја кажем: „Друже Кочо, мени је тешко ући у ту улогу директно према вама и говорити ко вас треба заменити.” „Па немој се бојат. Нећу тебе предложит.” Мало цинично. Ја кажем: „Па добро. Ја имам своје мишљење, али ћу вам рећи, Марко Никезић је мени и генерацијски најближи. Ја бих био за њега.” Коча каже: „Ја мислим да ће бити он.”

(Наставиће се)