Dugovečni svedok uspona i padova

Prema izveštaju jednog zagrebačkog portala sa sahrane Budimira Lončara, „većina meštana Preka na otoku Ugljan bojkotovala je ispraćaj Budimira Lončara. Uz kovčeg nije bilo krsta ni fotografije. Nije bilo ni zastave ni sveštenika. Ni zvezde petokrake. Ako za života nije odgovarao za zločine za koje je javno prozivan, susedi su posthumno rekli šta o njemu misle...”

Kakav je u stvari bio životopis Budimira Lončara, jugoslovenskog diplomate, čoveka koji je bio istinski svedok 20. veka. Ovaj tekst se bazira na rečima Lončara koje nam je izgovorio u mikrofon u Zagrebu u njegovom stanu 2014. godine. Odmah je rekao da je prezime Lončar nastalo od zanata predaka.

– Rođen sam na otoku Ugljan u malom mestu Prijeko 1924. godine. Mogao bih reći da sam ja jedan dugotrajan svedok mnogih dramatičnih zbivanja: uspona i padova ne samo političke elite nego i naroda na ovim prostorima, koja se izražavala organizovano preko prve i druge Jugoslavije i na kraju stigla do šest suverenih država sa još uvek velikom dozom opterećenosti iz nedavne prošlosti.

Došao sam u gimnaziju iz Prijeka 1941. sa otoka Ugljan preko puta Zadra. Razredni starešina je bio Bogdan Ogrizović. On je bio vrlo levo orijentisan. Izabrao je nas petoricu i rekao: „Slušajte, počeo je veliki svetski rat. Jugoslavija se raspala, ovo nije naša država. Ovo nije nezavisna država. Ovo je satelitska država Hrvatska. Ovo treba da je država u funkciji fašističke najezde. I nemojte se dati zavesti. Budite svesni da biti patriota hrvatski nije NDH... Morate se čuvati od toga.”

Onda je osnovan jedan klub koji se zvao „Jelenovac”. Oni su na „Jelenovcu” ovde u Zagrebu imali kuću.To je njegova bila ideja i mi smo tu zapravo zasnovali prvu skojevsku grupaciju, levo orijentisanu antifašističku organizaciju. Kada je uhapšen jedan od naših, ja sam odmah otišao u Dalmaciju. Ogrizović je bio prvi koji je artikulisao nešto što je u meni bilo sa tim antiitalijanskim revoltom u mom mestu. I ja sam onda preko Dalmacije otišao u partizane. To je bilo 1942. Ogrizović je već bio uhapšen i ubijen.

Kada bih danas pravio retrospektivu cele antifašističke borbe u kojoj sam bio tri i po godine, onda bih rekao da je to bila jedna od najveličanstvenijih stvari koje sam doživeo u životu. Antifašistička borba se tako rađala, razvijala, postupno širila i osvajala široke mase.

Sa Nemcima je bilo užasno. Pre svega trudili su se da nas demoralizuju, da nas zaplaše. Avioni „štuke” su pravili strahovit pritisak. Pikirali su na nas i dizali iznad nas. Obično predveče su Nemci puštali osvetljenja. Imali ste osećaj da vas svako vidi, da vas reflektori obasjavaju kao da ste se odjedanput našli na pozornici za streljanje. Za mene najteže borbe nastupile su posle kapitulacije Italije kad su Nemci došli. Sa Nemcima smo imali vrlo, vrlo teške borbe.

Udba u to vreme

U prvom planu su bile apsolutno tri stvari: prvo, oslobođenje od okupatora. Sloboda naroda. Drugo, nacionalna ravnopravnost i socijalna pravda. I moram reći da, iako je skojevstvo bilo kao predvodnik toga, nije cilj bio tada da se stvara neka komunistička država i da se stvara neko uređenje sa jasnim ideološkim opredeljenjima. U prvom planu je bilo apsolutno zajednička borba za slobodu. Ja sam sticajem okolnosti odmah bio omladinski rukovodilac. Odlazio sam na mobilizacije ilegalno; održavao sastanke, širio ideju borbe i regrutovao omladinu da nam priđu. Povremeno sam se uključivao u vojne jedinice kad su bile ofanzive. Naročito u Devetnaestu diviziju, koja se sastojala od šest brigada. Tu nisam bio baš u prvom ešalonu. Bio sam više oko štapskih aktivnosti i odlazio u čete da držim informacije koje smo dobijali od Radio Slobodne Jugoslavije iz Moskve.

Nije Udba bila deo mehanizma kojom je upravljala partija. To se danas krivo percepira. Udba jeste bila regrutovana od proverenih, mada je i tamo u Crnoj Gori bilo smenjeno i zatvoreno ljudi iz Udbe koji su bili kolebljivi. Subjektivno gledajući, tada i sad to me pratilo dugo do današnjih dana, osećaj da je tu jedan broj ljudi stradao koji nije trebao stradati. Nisu bili krivi. Ali se ta sumnja i nepoverenje širilo mnogo više i nepotrebno.

Ja sam već bio predodređen četrdeset i pete kad je završen rat da idem u diplomatiju. Imao sam tada 21 godinu. Rekli su da mi borci moramo naći svoju profesiju, svoju budućnost i biti delovi uspona i izgradnje državne mašinerije. Moram reći da je to bilo vreme izuzetno teško, sukob sa Sovjetskim Savezom. Godina je 1948. Osetili smo veliko razočarenje jer je za vreme rata Sovjetski Savez bio uzor, a sad je došlo do sukoba.

To je bilo vreme kad je Jugoslavija trebalo da redefiniše svoju međunarodnu poziciju, da redefiniše svoj međunarodni položaj. Ali da istovremeno stvori diplomatiju kadru za takav zaokret.

U Beogradu sam primljen u diplomatiju. Verovali ili ne, dokumenta koja sam doneo iz CK Hrvatske predao sam gospođi Tuđman. Ona je bila pomoćnica načelnice za kadrovsku službu. Tu dolaze ljudi iz partizanskih krugova i ja sam bio jedan od tih mladih ljudi, imao sam 25 godina. Sticajem okolnosti sam poslat u Njujork.

Taj boravak u Njujorku je počeo s time što sam odmah uzeo učiteljicu koja mi je predavala engleski. Ta učiteljica je govorila italijanski. Tako da sam ja sa njom jedno vreme više govorio italijanski, a znao sam ga prilično jer je Zadar i taj deo Dalmacije bio pod italijanskom okupacijom.

Imao sam tri šefa. Jedan šef mi je bio generalni konzul Marković, koji mi je bio vrlo sklon. I koji je imao nekakvo poštovanje, pošto sam ja došao iz narodnooslobodilačke borbe a on je došao iz redova kraljevske diplomatije. Ali se jako trudio da mi dade neke pouke ne samo iz protokola nego i uopšte iz ponašanja. Imao sam jednu vrstu strahopoštovanja da mi je tu bio šef povremeno, naročito za vreme zasedanja Skupštine, Aleš Bebler, za koga i danas mislim da je bio jedan od virtuoza diplomatije.

Široka kultura Koče Popovića

Koča Popović je jedinstvena ličnost u našoj političkoj stvarnosti i u našoj novijoj povesti, u narodnooslobodilačkoj borbi u jugoslovenskoj diplomatiji i u jugoslovenskoj politici uopšte. On je jedinstven po tome što je pre svega obavljao izuzetno značajne i, moglo bi se reći, zadatke koji su bili presudni za ishod u raznim fazama te borbe, revolucije koju je vodio Tito. Prva osobina mu je bila da je imao široku kulturu. On je završio Sorbonu. Završio je srednju školu u Švajcarskoj. Ali upravo kroz to školovanje u svetu je postao levo orijentisan čovek, to jest revolucionar. I njegovo opredeljenje nije došlo putem karijere, kao što se to često događa, nego iz uverenja. U Njujorku sam sa njim sarađivao stalno.

„Devet i po godina sam ministar”, rekao mi je jednom Koča. „Već je vreme da dođe neko drugi. Šta ti misliš ko bi trebalo mene da zameni?” Ja kažem: „Druže Kočo, meni je teško ući u tu ulogu direktno prema vama i govoriti ko vas treba zameniti.” „Pa nemoj se bojat. Neću tebe predložit.” Malo cinično. Ja kažem: „Pa dobro. Ja imam svoje mišljenje, ali ću vam reći, Marko Nikezić je meni i generacijski najbliži. Ja bih bio za njega.” Koča kaže: „Ja mislim da će biti on.”

(Nastaviće se)